Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

114 _ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

старства, говори о „уличној гомили“ 0 „разним немирним елемен. тима,“ о употреби војске „ради одржања реда и законитости“, па и о употреби оружја у самоодбрани на што су команданти и војници „и по самом војничком закону овлашћени“. Са свим је природно и логично да Председник Министарства налази да је то „очевидно“ да и одговорност пада на оне „који су подстицали необавештену гомилу“ на „противстајање власти“ (ово се тиче свију оних, који су 6 маја пр. год. држали страну Краљици Наталији), а после и на оне „који су неред правили и каменицама на војску и власт нападали“. Како се мењају времена, па и људи, паи радикали... Ми нећемо овим да кажемо и далеко смо од тога да кудимо понашање „Председништва владе“ што је „дозволило да се војска може употребити“, већ само да констатујемо контрасте, _ који се од некад и сад, стичу у истим људима, и какосу и Радикали опргвдано решени да бране свој ауторитет власти, кад и од саме „уличне гомиле“ дође у опасност. Власт па ма ко ју вршио, има своју дужност, своју логику и свој говор, ма ко били њени носиоци. Радикали, као носиоци власти, изгледају сада само за то чудни, што су они које. кад у борби око власти увек чинили ту погрешку да оспоре, па и жртвују и сам ауторитет власти, и њима сада тако потребан.

Настала је одмах за овим одговором дебата: Жива, ватрена, необуздана дебата, која се изметула у страшну парламентарну тродневну битку (24, 25 и 26 јануара). Свака страна извела је у бојну линију што год је у говорницима, ауторитетима и разлозима имала. По себи се разуме, да је стално главни предмет долазио у позадност, а истуран је напред обострани стари „прљави веш“ од толико година, ма да су изнесене и мкоге појединости из догађаја од 6 и 7 маја пр. године.

У том партијско-полемичном погледу, та је дебата врло интересантна, и ми историку скрећемо пажњу на њу. То је сукоб двеју непријатељских струја, без милости и без поштеде. Министри, прваци и посланици једне и друге стране (М. Гарашанин није био ту) бацали су једни на друге крупне инкриминације и инсинуације. Било је ту и комичних па и жалосних сцена, као и личног разрачунавања“ сваке врсте. Скупштина је личила на арену, где се бори на живот и смрт.

И зашто све тог За једну свршену, да не речемо пропалу ствар. Чисто да жали човек онај утрошак жара и интелигенције !Н. пр. кад неки Раша Нинић са села из Тимока зове на мегдан Алимпија Васиљевића „ћеф му овде у Скупштини, пеф му и напоље ван ње“. Или, кад је чак и Ј. Ђаја морао устати противу сељачког демагога Ранка Тајсића, налазећи да „ко зна би ли он (Ранко) то разумео“ да му се говори „шта је то већа или мања кураж“. Уосталом, и сами су радикали били сити Ранкових шеретлука, и били су га, с тога, чак и из својега клуба (код „Коларца“) избацили. — Стари Туцаковић, изазван главним говорником већине, мин. правде Гершићем, избацио је таква тврђења, за која се чуло и од већине „тако је,“ а од стране опозиције осуло се пљескање. На име: Кад је Гершић упутио питање: шта бп радили, кад би н. пр. дошао један владар, који би имао грађанска права и радио овако или онако против воље