Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 115

«страћен у овој великој дебати, који је био вредан неке боље потребе и вишег задатка. Нити се Краљици Наталији могло што овим помоћи, нити се у створеном стању ствари што изменити. Свака је страна тачно стајала на положају, који је заузимала пре годину дана, кад је доношена резолуција о „прогонству“, и сад, пошто је то „прогонство“ и извршено. Либерали су желели да остану доследни својем целокупном досадашњем држању у Скупштини и ван ње, у штампи и на зборовима, држатим у току прошлога лета, као и Радикали своме делању. Либерали су, изгледа, били или наивни или убеђени да су мислили да ће из ове афере истесати за се какав политички капитал, док су Радикали знали, да им то све апсолутно не може ништа ослабити положај. Сваки је, дакле остајао при своме и нико никога није у чему било разуверио, тако да је изгледало да се цела дебата вртила у кругу без излаза.

Влада је међутим, чак имала потребу за једном оваквом интерпелацијом, да свој поступак проведе кроз Скупштину и да му прибави одобрење њено. Опозиција ју је разрешила од довијања, да какав њен човек, из већине подноси сличну интерпелацију. А кад је интерпелација и одговор на њу већ био ту, влада је полагала на исход за се повољан. Стога је раније приправљен члан већине Станко Петровић, који је другог дана дебате поднео овакав предлог: „Народна Скупштина задовољна са одговором Председника министарског савета, одобрава што је влада скупштинску одлуку о Краљевим родитељима извршила, и преко интерпелације г. Јована Авакумовића и другова прелази на дневни ред“.

Овој до безобзирности и до увредљивости сувопарној резолуцији изнела је опозиција, преко Ст. Д. Рибарца опет свој у једном делу до сервилности нежан предлог: „Народна Скупштина испуњена осећајима најдубље верности и оданости према Његовом Величанству Краљу Александру и Његовој Династији, служећи одушевљено и предано Уставу и законима државним, није задовољна објашњењем г. Председника Министарства у делу прогонства Њенога Величанства Краљице Наталије. Народна Скупштина налази да је то прогонство један противуставан акт, и осуђује дело, којим је, за једну резолуцију скупштинску противуставно издејствована санкција Круне, и поступак, што је таква једна одлука извршена неуставно и незаконито, без претходне публикације.

„Народна Скупштина тако исто осуђује противзакониту употребу витешке српске војске за одржање важности једном противуставном делу и сажаљевајући, што је у тој прилици проливена невина српска крв — прелази на дневни ред“.

народа — Тодор Туцаковић, који је вели „те зле или добре среће да му често г. министри замерају за његов говор“, одговора: „У интерпелацији није реч о владаоцу, а кад би по несрећи дошло до тога,,онда би народ својим суверенитетом свршио с њим путем уставним, сазвав Велику Н. Скупштину, па би ова по жељи народа извршила народну вољу. А тада не ради се по Уставу, но по праву народа да се уклони зло из народа. (Чује се: тако је и пљескање од стране опозиције. Ст. бел. стр. 274).

8»