Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

116 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

После троструке оптужбе: За повреду Устава, закона и проливање крви, следује сентиментално сажаљевање и „осуда“ — речима. И ако је ова резолуција саобразна целокупном тону, којег се либерална опозиција држала читаву годину дана у овом питању, ипак је она, у суштини, само један слаб одјек свега онога што се њоме хтело. Речи, и само речи! Она истиче, како је „Нар. Ск. испуњена осећајима најдубље верности према Њ. В. Кр. Александру и његовој династији“, а то није овде у питању, ни за опозицију, која је сигурно хтела своје осећаје да овде изрази, ни за Народну Скупштину, сем ако се хтело, да се радикална већина дотера у шкрипац, да једну оваку лојалву резолуцију — одбије. Башу толико пре, што је опозиција насигурно могла знати судбу своје резолуције, ваљало ју је саставити колико одлучно, толико и одмерено.

Уморена и исцрпена Народна Скупштина, приступила је гласању, и по реду подношаја, стављен је на гласање прво предлог Ст, Петровића — предлог радикалне већине. Подносилац другог предлога, Рибарац, захтевао је поименично гласање, помогнут двадесеторицом посланика, на што се чуо глас из већине: „То баш и ми хоћемо!“

Од 100 посланика, гласало је за прост прелаз на дневни ред (Ст Петровића) њих 70 за, а њих 21 против; уздржало се од гласања њих 9 (међу којима и Министри, који су били посланици).

Председник Скупштине, констатујући овај резултат гласања само је додао: „и наравно, предлог г. Рибарца отпада“. Можда би било боље, да је либерална опозиција себи уштедила овакав __ негативан успех. Она би то могла постићи, не жртвујући чак ништа од свога „убеђења“.

Влада је, дакле, победила; али им њој се није прошло без извесне штете. Међу онима, који су гласали против био је и председник Народне Скупштине Дим. Катић. Он је, н ако болешљив, и говорио у том смислу. Катић је, у осталом најбоље и схватио суштину питања. И сам приврженик резолуције, он је умесно нагласио да је тежиште питања у извршењу. „По мом мишљењу, вели Катић, крива је извршна власт, што није прогласила резолуцију као закон, пошто је од стране Круне потврђена, и тек онда да приступи из“ вршењу у ком случају сва средства била би оправдана. И још је нешто извршна власт учинила, што се као неоправдано сматрати може. Ко је запамтио писмену наредбу г. Министра унутр. дела, тај ће знати да се наређује: да се ауторитетом државне власти Краљица уклони из земље, али да се имају сви обзири пажње, како је то њеном положају одговарало. И оваква наредба могла је да потпомогне немиле догађаје, који су следовали. Да завршим, вели Председник Скупштине, са уверењем: да је крива извршна власт и да је она за то одговорна“.

Окривљивање ово погађало је, у првом реду, Министра унутр. дела непосредно, а посредно и целу владу, која се, не само резолуцијом, но и са извршењем њеним, како је било, идентификовала. Но, за владу је оно било у толико и без значаја, што је опа од.