Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 117

Народне Скупштине добила разрешницу. Но мучан положај, који је створило оваково држање Председника Скупштине лично према Мин. унутр. дела, није могао остати без одступа једног или другог.

Како је Министар имао за се већину, то је морао одступити Председник Скупштине. И Катић је доиста дао оставку, не појављујући се од сада више на председничкој столици. Ствар је дуго кувана у клубу и свршила се тиме, што је 12. фебруара први подпредседник П. Вуксвић изабрат за председника, а Јов. Ж. Јовановић за подпредседника (другог).

Катић је од тада, мало по мало, наглашавао у говорима све више опозиционо гледиште или бар се у многоме еманциповао од слепих присталица владиних. И ако је остајао за то често и усамљен, ипак је он био кристализациона тачка за прибирање незадовољника из саме већине; јер је било прилично видно, да су се у дотле компактној маси радикалној већ почеле виђати 03'бељне пукотине !.

ХМ

Краљ Миланов последњи отказ према Србији. — Далеко јебила замашнија појава другог једног династичког предмета који се појавио у Нар. Скупштини на месец дана доцније (59 састанак 28 фебруара).

То је била нова изјава Краља Милана, спроведена Н. Скупштини „ради узимања на знање и утврђење законодавним путем“, указом Кр. Намесника од 27 фебруара, а у облику законског предлога, као „Пројект закона о члану српског краљевског дома бившем Краљу Милану“, и који је гласио:

Члан 1.

| Народна Скупштина прима к знању и утврђује изјаву бившег Краља Милана, која гласи:

„Господо Краљевски Намесници,

У вези са мојим актом од 30 марта ове год. који сам вам упутио и после чијег је саопштења Народна Скупштина истог дана

! Димитрије Катић је, како се и сам радо дао звати „сељак“ из села Црквенца у Ресави, близу Свилајнца. Ми га виђамо у Скупштини пре ратова још 18/5. и то с почетка у либералној већини. После ратова, и он је отишао у опозицију, а по раздвоју радикала од напредњака, остао је стално у Радикалној Странци, и био њен одличан члан. Имајући нешто вишега школовања из прве Трговачке Школе, Катић је надмашавао остале људе са села, и ако је често прецењивао своју моћу томе погледу, не свакад и дорастао за многа суптилна питања, која је он хтео меродавно да расправља. Но у свему осталом био је по све исправан човеки за разлику од Ранка Тајсића — увек је говорио како је мислио; а радио како је говорио. То му је прибавило уважења и код нерадикала. Остао је, у приватном животу, у границама отмена сељака, и по животу и раду, и први је понео неку врсту реформисане сељачке хаљине, која се све више одомаћила код сељака, као спретна и практична. У последње године као чешће болешљив, био је и више осетљив и није свакад био господар дотле увек одмерених израза према нерадикалима и чиновништву. Катић је умро у априлу 1899.