Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

120 жив. ЖИВАНОВИЋ '

Међутем, Краљ Милан је радио с предумишљајем и са мало скрупула о последицама слободно часно датих изјава. Ево и потврде за то. Појимајући замашност овога акта, трећи намесник Јов. Белимарковић није га хтео одмах потписати, као предлог за Скупштину. Тога ради позове краљевог адвоката Марка Стојановића, који је био краљу Милану заступник за приватно-правне послове али је често морао улазити и у друге прохтеве свог високог властодавца. Белимарковић призове Стојановића и стави му на срце — како је тада Марко писцу казао — да Краљу Милану објасни сву штетност поступка и умоли га, да тргне свој акт о отказу. Марко, као познато човек частан, то изврши. МИ какав одговор добије! „Нашто би повлачење 2, одговори Краљ Милан, Кад ми буде требало, ја ћу просто прећи преко тога и доћи у Србију“. На примедбу, да је незгодно газити свечано дату реч, Краљ одговори: „То су политичке ствари, где часна реч нема онај строги смисао. Кад буду захтевали пол. интереси и интереси династије и мог сина, ја ћу ипак доћи у Србију“. Ствар је међутим ишла својим током.

Са појавом онога предлога у Скупштини, и са обзнаном извршеног „отпуста“ из држављанства бив. Краља, пукло је сад свима пред очима, да Краљ Милан окреће сасвим леђа Србији.

Нарољна Скупштина имала је, дакле, да озакони ово ново стање. Намесништво је то озакоњавање замишљало у облику у коме смо напред навели. Влада, потписујући овакав предлог, показивала се да га и она налази као довољна. На реду је да видимо, какве је промене претрпио, док је из Народне Скупштине изашао, као дефинитиван закон. По прочитању, предлог је, по пословнику, без дебате, упућен у одбор.

Упућен Држ. Савету, према Уставу, на мишљење, отуда је враћем стим да: „Држ. Савет нема шта да примети да се предлог у овом облику поднесе Нар. Скупштини на решење“. Ала је, уз ово дефинитивно мишљење Савета, достављено Скупштини и „Одвојено мишљење“, по коме „ова лична изјава Краља Милана није такве природе да може бити предмет закона, те да јој због тога не треба ни давати облик закона“. Ово су одв. мишљ. потписала четири саветника либерала: А. Весиљевић, Коста Јовановић, Влад. Јовановић и Дим. Голубовић.

Ни три дана није остао овај предлог у одбору, и већ је 2. марта отуда дошао у Скупштину, обогаћен са неколико нових чланова. Од изјаве Краља Милана, коју је Намесништво преко владе послало Народној Скупштини „ради узимања на знање и утврђење законодавним путем“, постао је сада један Закон, који с правом носи име закона — али како је тада речено — „О прогонству Краља Милана“.

По пречишћеној стилизацији, коју је, накнадно, и сам скупштански Одбор у појединим члановима предузимао, сем саме краљеве декларације коју Нар. Скупштина прима на знање, и која је остала саставни део закона, постали су још: сасвим нови осбосни чланови, као закон, и то: