Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 121

Чл. 1. Бивши Краљ Милан престаје бити члан Краљевског дема владајуће династије Обреновића у Србији и тиме престају и

«сва његова прва и дужности, која су са тим чланством по уставу

и законима земаљским скопчана. О васпитању Њ. В. Краља Александра 1 по самом духу и смислу чл. 72. Устава, стараце се од сада Краљевски Намесници, који ће и о имању малолетнога Краља од старалаца тражити рачуна и издавати им разрешнице.

Чл. 2. Ни од српске државе, ни од Краљевског Дома, бивши Краљ Милан не може, ни по каквом основу, ништа потраживати.

Чл, 3. Пошто је бивши Краљ Милан престао бити држављанин Краљевине Србије, а тим су престала и сва његова права скопчана са правом српскога држављанина, то он не може поново без претходног пристанка Народне Скупштине постати српским држав„љанином. Чл, 4. Бивши Краљ Милан не може долазити, боравити, нити се настанити у Србији.'

Чл. 5. Само у случају озбиљне болести Њ. В. Краља Александра |, бив. Краљ Милан, изузетно од чл. 4 овог закона, на заједнички позив Краљевског Намесништва и Владе, може доћи у посету сину, но и тада се може бавити само за време трајања болести.

Чл. 6. Овај закон ступа у живот, од дана кад га Краљ потпише.

Одбор, износећи овако допуњен или боље рећи сасвим нов предлог, на крају истога додаје: „На ове измене пристао је и Председник Министарског Савета“.

Овакав исход, у првом је реду ресултат већања у Клубу Радикалне Странке. Кад је изјава Краља Милана дошла до у то неодговорно легло чисто радикалних мисли и осећања, онда је морало доћи до овога пооштрења, и, ко је познавао одношаје владеи клуба, наћи ће такође као сасвим природно, да је и влада на све ово пристала. То је још боље изнела на видик сама дебата у Скупштини. Умереност, која је владала у крилу Намесништва, које је ову изјаву, њему у првом реду упућену, упутило Народној Скупштини, претворила се у праву безобзирност чим су се насамо нашли влада и радикални клуб. Једном пак заузети положај, одржан је доследно и у самој Скупштини, на јавном претресу, који се и свршио усвајањем горњег предлога.

У самој дебати доминирала су два гледишта: већине, која је била за предлог како га је одбор изнео; и опозиције, која је била за то, да се од једне добровољне изјаве не може правити принудан закон. Овоме гледишту пришли су и неки од радикала, као бив. председник Скупштине Дим. Катић, Сима Костић, и др.

И ако су и с једне и с друге стране учествовали многи го-

1 Овај је члан после ублажен, а првобитна његова редакција (по одборском мњењу) била је: „Свако долажење, борављење и настањавање у Србији, бившем Краљу Милану забрањено је.“ Наравно, речи су измењене, а смисао је остао исти.