Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

122 жив. ЖИВАНОВИЋ

ворници, дебата је ова у главном текла мирно и објективно. То је доносио собом и сам предмет. Док јен. пр. дебата о извршеном прогонству бив. Краљице (у јануару) била расплинута, није имала свога стожера, него је, крећући се у апстракцијама, допуштала сваковрсне испаде, дотле је овде по среди стајао један озбиљан предмет, коме се с пажњом прилазило. Није недостајало и енергичних изјава, и с једне и с друге стране, али је у главном очуван респект, који је доносио нешто сам предмет, нешто и трагичност главног јунака ове бескрајне драме, који сад пада у сажаљења достојну низину — да се одриче и своје земље, и народа, и сина. То је било доиста достојно сажаљења и нужнога обзира, који се стално и огледао у дебати. Само су неки сељачки посланици правили ружне испаде, својствене простоти увек, кад јој јачи обрне леђа.

Између оба она гледишта, која су једнострано заузимале већина с једне и опозиција с друге стране, истина је лежала пре негде у среди. Јесте истина, да Краљ Милан своју изјаву даје спонтано, отказујући се и неких права и неких дужности, и, на први поглед, изгледа да ту нема шта више да се озакоњава, али стоји и то: да се нестанком Краља Милана, у погледу нарочито његових права и дужности, Уставом огарантованих: да васпитава свога сина, ствара једна празнина, која се морала испунити једном законодавном одлуком. Право надзора краљева васпитања, пренаша се на Намесништво, и то је морало бити, у овом или у оном облику, санкционисано и Народном Скупштином. Али, ту је ва· љало и стати, Све оно, што је већина даље урадила, било је пре израз страха, но неке потребе. Све је то било и бескорисно чак и опасно. Јер ако ће Краљ Милан, који при свима отказима није престао бити „Краљ Милан“ и „Отац Краљев“, држати дату изјаву, он ће је пре држати по сили часно дате речи, но по сили принуде. На против, ако је још ишта остало у њему од оног старог Краља Милана, он ће се трудити и радити и рукама и ногама — као што је напред, пред Марком Стојановићем наговестио —- да, кад тад, докаже ништавност оваквих брана, ограда и гаранција, које су му на супрот постављене, и то са толико понижења за њега. Но Радикали су живели у самообмани, да су они једини и свемоћни, и да кад су ту, на власти, ништа се више мимо њих не може десити; а најмање су они могли претпоставити да ће доћи време, када ће они главом, ако не непосредно а оно посредно помоћи да се Краљ Милан еманципује од свих ових веза, којим га они сада тако упетљавају. Но то све припада будућности.

Писац овога дела и сам тада као посланик, и пошто је Скупштина у начелу већ усвојила предлог одборов, говорио је у том смислу!.

1 Признавајући три заслуге Краљу Милану: дазање Устава, абдикацију и сада ову декларацију, писац у свом говору налази: да је Краљ Милан свршио своју владалачку каријеру, а свршетак тај значио је подизање радикализма. „Сам тај факт уверио би вас, да се у овој ствари руководите благородним мотивима спрам једнога човека, који је по несрећи запао у такве прилике, да му је ово једини

ва-

излаз. С тога треба бити овде н по својој дужности, а'из политичких разлога, ве