Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО ; 1255

Али то мишљење није било срећно да га ма која страна усвоји. Опозиционим друговима било је оно сувише, јер је значило ипак јелан закон, кога они нису хтели; а већини је било недовољно. јер није садржавало ништа више но оно што јеу декларацији. С тога је остало усамљено, и ако му то не смета, да је с“ обзиром на догађаје, било можда најпогодније.

Интимним осећајима и мислима већине, можда је најбоље дао израза сам Министар унутр. дела, када је, одговарајући предговорницима, рекао ово: „Господо, ипо ономе, што је јуче говорено о овом закону и по оном што данас неки посланици говоре, изгледа да им је збиља стало до тога, да се добро не притврди оно што је добивено од Краља Милана, док, на против, ми тежимо, као и сваки који жели мира и спокојства овој земљи, да то притврдимо што год боље можемо (смех). Говоре неки: на што је потребан закон, кад је Краљ Милан дао изјаву, и тиме је ствар свршена. Ми овим, господо, што данас овај закон доносимо, не утичемо на то, што је Краљ Милан казао, него хоћемо да се то његово одрицање не може ревоцирати и опозвати, и да се не може вратити кад хоће у ова права, којих се одрекао..

„Морам казати коју и о речи „изненађење“, која је употреб„оена данас о разним поступцима Краља Милана. Вели се, да нас је Краљ Милан више пута изненађивао и кад је дао нов Устав и кад је абдицирао, и кад је ову изјаву потписао. О овим изненађењима нека мисли сваки како хоће и оцењује како зна, моје је уверење: да је све ово природни развој и неминовна последица једног стања, против кога се борио народ и које није одговарало жељама и потребама српског народа. Стога ми овим актом, законом и данашњом коначном одлуком, коначно затварамо врата једној владавини, која је оставила многе црне успомене и чији је дух и правац толике тешкоће створио у овој земљи, да ћемо ми имати још великих мука док све излечимо. Ми ту владавину данас

ома обазрив“. „Овај закон, говорио је он даље, треба такав да буде, да обухвати декларацију и ништа ново да не уноси, јер је овде такав стицај прилика, да би свака сувишност слабила значај закона“, по оној дилеми калифе Омара — на коју је подсетио Скупштину — да Александријску библиотеку ваља свакојако спалити ако у њој има више но у корану јер је тада грешна, као и ако има мање, јер је тада непотребна. Сам пак закон, рекао је он даље, ја замишљам овако: „Краљ Милан био је абдицирао, али има права да седи у својој земљи, али он изјављује да неће; има права да васпитава свога малолетнога сина, па и то неће да чини; дакле ишчупава се једно старо дрво, и остаје једно ново и ако негативно стање; и све то стање садржи се у декларацији која је сама собом потпуно јасна и одређена. Дакле значи : да закон не треба ништа ново да садржи него што је у декларацији, и по томе, закон би могао да садржи само први и једини члан, и по моме схватању, он би могао да гласи овако: „Ново стање, које је створено предњом изјавом бив., Краља и која се изјава сматра као саставни део овога закона, не може се ни у појединостима ни у целини изменити без пристанка Народне Скупштине“. „Ту после, завршио је он: не би било ни другог, ни грећег, ни четвртог члана, већ би значило: одакоњава се декларација и ништа више, Шта би се тиме постиглор Постигло би се свако излишно тумачење, да ли се овим мења Устав или не; ми би примили његову вољу, озаконили оно што он тражи и на тај би начин била. главна намера постигнута, То је моје мишљење у овој ствари,“