Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 195

занимљиво аналисати: од куд потичу овакве супротности, ако не“ из онога узрока, који је Јов. Ристић нагласио, кад је у очи отварања Велике Народне Скупштине (1888) говорио о евентуалним намерама и душевним особинама радикала. (Види примедбу: стр. 387. Књ. ПЦ).

Сложни у оваковој својој тежњи и влада и већина радикална, после дуге дебате, која, и ако се предвајала, обухвата три дана (прво читање, начелна и посебна дебата 5 и 6 марта, друго читање 12 марта), најпосле су привели предмет решењу, онако, како га. је одбор, у сагласности с владом и клубом, и изнео.

Пре но што ће се приступити поименичном гласању, Председник Министарства Пашић, који јеи у дебати као и мин. правде Гершић, више пута узимао реч, дао је пред Скупштином ову изјаву:

„Пошто је свршено друго читање овога закона, сматрам за дужност да изјавим, да се никакве жртве не траже од српског народа и Народне Скупштине. И кад би било чега истинитог у оним гласовима, који су се проносили, ја изјављујем, да би влада прва била, која би употребила сва средства дате жртве не да; а држим да би се и Скупштина на то сагласила. (Чује се: тако је!).

Ми смо, међутим, напред већ казали како је и ова страна питања, уз садејство руске владе, свршена, и о чему су у овом моменту знали само чланови владе, и можда по неки важнији њихови пријатељ. Опозиција, као да о свему овоме није знала ништа.

Резултат гласања био је овај: Гласало је свега 95 посланика. За закон, како га је одбор изменио, гласало 80; против 13; уздржало се 2, У броју оних „против“ било је 10 либерала и 3 радикала; као и они што су се уздржали били су 1 либерал и ! радикал. За закон су гласали и сви присутни министри.“

После два дана, 14 марта 1892, Краљевски Намесници су по-

тврдили овај закон, који је обнародован 19 марта, у „Срп. Нов.“ број 63.

Намесници, који су из Скупштине у са свим другом облику добили овај закон, но у каквом су га, као предлог, упутили Скуп-

1 Имамо да прибележимо по реду и ове три мотивације при гласању: Живан Живановић: „Ја сам обележио своје гледиште на овај закон, и казао сам, да ми не треба да корегирамо вољу бившег Краља Милана. Ја, као посланик Ниша, као посланик вароши, која је угледала слободу 1877., под владом бив, Краља Милана, имам да изјавим, да изнесем на видик оно осећање Нишлија, које нема ничега заједничког са политиком: то је благодарност. И једину жртву, коју могу да учиним, ја се могу да уздржим од гласања“. — Стојан Рибарац: „Гласам против овог закона, не што жалим Краља Милана, него за то, што налазим да његова декларација не треба и не може бити предмет закона“. Ову ограду, да не маре за Краља Милана, употребили су и неки говорници, с тога, што је Д. Ружић у свом говору казао: „Сваки · онај, која би хтео да гласа против овог закона, како га је одбор поднео, тај може гласати против само из велике љубави и пријатељства према Краљу Милану“. Таса Николајевић: „Ја сам убеђен да овај закон може да важи само за 2 год.и 4 месеца (до пунолетства) и да по Уставу, после тога нема никакве вредности“. — Сви су други гласали без мотивације. Уздржао је се Дим. Илиџановић; а Дим.. Катић није био при гласању, ма да је говорио против „ванредних закона“.