Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

196 жив. ЖИВАНОВИЋ

штини, могли су и отказати му своју потврду. Но, они је нису отказали.

Упитан једном о овоме, први Намесвик Ристић, мотивисао је ову потврду следећим разлогом: Без сумње, ми смо могли не потврдити овај закон, днакав какав је изгласан. Али нема сумње ни у то, да би то неминовно изазвало кризу. Влада би дала оставку, коју би требало уважити, и нова влада имала би да распусти Скупштину и иде на изборе. Али стварати кризу на једном тугаљивом, управо династичном питању, и звати карод да он, на изборима, о томе пресуђује, није било мудро. С тога је мање зло било потврдити сам закон.

Ови су разлози били и умесни и мудри. У осталом, за малолетства Краљева, бивши Краљ, по свој вероватности, не би, већи по самој датој речи, ништа учинио, што би га пред светом, поврх свега, изнело као човека који крши свечано дату реч. А евентуална актуелност овога закона после пунолетства, већ не спада више у бриге Краљевскога Намесништва. С тога га је оно, и без горњих разлога и без обзира на могућу осетљивост Краља Милана — могло потписати.

ХУП.

Закључење треће радикалне Скупштине. — Од многобројних послова и предмета скупштинских, пре но што завршимо преглед рада „Треће радикалне Скупштине“, можемо прибележити још само некоје предлоге.

Тако је 13 фебруара посланик Љуб. П. Ћирић са још њих 93, предложио: „Да се г. Љубомиру Ненадовићу академику и књижевнику, поред пензије коју има, и г. др. Јовану Јовановићу практ. лекару и књижевнику, издаје годишње из државне касе, у име народног признања, свакоме по 4000 дианара годишње, за све време њихова живота.“

Предлог овај усвојен је, 15 фебруара, једногласно. Честити Љ. Ненадовић, коме је ова потпора добродошла, уживао ју је све до смрти, у Ваљеву, проводећи тамо мирно и са пуно философске лепоте зачињени живот свој. Нека му је просто овај дар народни; он га је заслужио! А вазда немирни „Змај“, живео је, по том, у Београду, где се без нужде под старост, бацио на поље партизанства, као што је у младости, исто тако остентативно отказао своје лекарске услуге српској војсци и српском народу у рату 1876, с тога, што му није дат чин мајора, но „само“ капетана 1 кл, који он није хтео. Доцније је и Београд оставио и у Загреб отишао, а пред смрт се настанио у Срем. Каменици, где је и умро 1 јуна 1904 год. За све то време, дакле више но Ненадовић, уживао је Змај, несуђени лекар српске војске у рату, овај народни подарак, и, како кажу, без гриже савести.

Сразмерно брзо прошао је кроз Народну Скупштину и буџет за 1892 годину. Усвојен је на другом читању 23 фебруара.

Буџет је показао: приход у 60,135.839'04 дин. а расход у