Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

130 жив. ЖИВАНОВИЋ

први Намесник Ристић, није имао намеру да у овом погледу буде узроковач буди каквих потреса. У тим мислима он је, после погреба Протићева ишао на сусрет догађајима.

Можемо одмах, историјске потпуности ради, додати, да је у томе погледу први Намесник имао тешкоћа са својим другом у Намесништву.

Намесник Јов. Белимарковић, човек је пргаве нарави и стрпљење није његова најача страна. То је чинило, те су разни министри радикалних влада, те за ово, те за оно, имали прилике да приме опорих интерпелисања са његове стране. Са једним од њих, пук. Рад. Милетићем, неко време мин. војним, човеком кротких манира, било је опоре измене речи, која је личила на отворен сукоб. Мало по мало, па се држање другог (до скора трећег) Намесника све више испољавало у нескривеном непријатељском држању и према целој Радикалној Странци. Њему су метате у уста речи, да ће он „просути по калдрми месо радикално“, а, у последње време, падао је у очи један јатаганлија, бркат човек, добро одевену „турско одело“, с пиштољима и јатаганом, који је као пратилац ишао за другим Намесником, ради његове личне сигурвости. Све је ово и на противној страни изазивало изразе нерасположења, који су овда онда падали на адресу другог Намесника.

И то је све бивало, код су радикали, сем владе, имали и јединог позитивног, главног чиниоца за избор Намесника — Народну Скупштину. Моћни у том погледу, радикали су и са своје стране пркосили „охолости“ другога Намесника. То све, наравно, није био добар знак.

Између ових скоро зараћених страна, стајао је први Намесник, не губећи стрпљење и — сондирајући мудро и обазриво положај. Он није могао, разуме се, ући у мисли свога друга, у толико теже, што год су оне биле једнострано самопоузданије. Разноликост њихових назора, уз закопчанога првог Намесника, могао је и писац сазнати при једноме сусрету са другим Намесником, у Кнез Михаиловој улици (почетком јула). Том приликом изразиће други Намесник писцу своје допадање што га је видео, и одмах, прешав на ствар, изјави своју жељу: да писац овог дела помогне код првог Намесника мисао, да се смене Радикали и дозову Либерали на владу. „Ристић, вели, полаже на твоје мишљење, па с тога треба у том правцу ида радиш“. Наравно да се писац“ и ако је Ристићу саопштио сам случај сусрета у Кнез Михаиловој улици добро чувао, да непитан утиче на ма шта, у толико пре, што, на случај такве евентуалности, и 08 сам није предвиђао, и ако не баш несрећан, а оно свакојако не миран и лак исход.

Први Намесник је међутим продужио своја сондирања, у првом реду према Радикалима.

И ако решен, да без резерве прими за друга у Намесништву радикала, каквог је једино ова Скупштина и могла изгласати за Краљевског Намесника, први Намесник имао је својих резерви у погледу личности. Он је се бојао препада и изненађења; а то би