Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО ПО

се изненађење састојало у томе, ако би Скупштина послала у Намесништво једног од крајњих људи, за које се знало (а нарочито је истицано име једног од јесенас смењених министара, 40века по све непоуздана) да би са деструктивним тежњама ушли у тај високи и преважни положај. А нарочито се за оног једног најнепоузданијег, извесни познати политички поп из унутрашњости (Ужица) и сам посланик, већ хвалио, како је осигурао за њ до сад преко 40 гласова. Одатле, до броја за дефинитивно изгласавање Намесника, против чијег избора, ни у погледу модуса ни личности не постоји никакво Мејо — није тако далеко, да се ово хвалисање, ако је било истинито, морало узети као симптоматично. Но није само на томе остало. До Намесника су допирали гласови, како се други неки посланик (из Темнића) изразио, да ће овом приликом Скупштина да удари „клин у Намесништво“, а трећи опет неки наговестио: како ћемо, вели, „гледати да дотерамо до Велике Скупштине, а после ћемо лако“. —

Ко зна, и је ли све оно, што је допирало до Намесника било свакад и истинито; али је свакојако било и непријатно. Кад се сви ови знаци, који су избијали час овде час онде, и о којима се у Намесништву могло знати и више, но у мање посвећеним круговима напољу, скупе уједно, указивали су брижном оку првог Намесника на извесну мутну тачку у будућности. А Ристић није био човек, који се тако лако пушта на неизвесност. Међутим, као да се и Либералима живљега темперамента, учинило дуго време. Није нам познато, и не можемо да тврдимо, да ли су,и колико, неки од њих у том правцу дејствовали код Белимарковића, који је род Авакумовићу, а припадали су обојица знатној и разгранатој, негда веома моћној својти, коју је популарни народни речник означавао именом „Баба Дудића“. Напред означено држање Белимарковића указује, да је он могао и остале Либерале, нарочито њему блиске, потстицати на путу тежње да, ако им се понуди, предузму управу земље. Ми знамо, истина, да почетком 1890.

! Дуда, у старости названа Баба - Дуда, била је кћи Нишлије Кара - Бибера (деде, по оцу многогодишњега председника скупштинског Живка Карабиберовића, о ком је било речи у књизи [.) човека знатнау Нишу као противника турског, а добра Србина и паћеника, са чега су му деца и избегла у ослобођену Србију, за владе Кнеза Милоша. Дуда се уда у Београду за одлична човека Ристу Јовановића, који је био један од првих председника општине вар. Београда, а за владе кнеза Милоша. За кметовања овога Ристе зидао је Београд своју велику Саборну цркву, довршену тек после 1840. г., а у то доба пада и зидање топчидерске цркве. За кметовања Ристина, извршена је у Београду и прва регрутација за стајаћу војску под Кнезом Милошем. Жени овога знатног председника београдског Дуди, било је суђено, да по својим ћерима, одлично удатим за прве људе, и за тим ипо осталој својти, која се даље све више гранала и у извесној целини, као засебита група одржала се кроз читаве деценије — постане нека врста родоначелнице целе те велике групе — „Бабадудића“, која је дала знатних људи. „Баба-Дудићи“ су били нека врста партије у партији либералној, па кад је ова, стицајем прилика, и посртала, они су се држали особеном породичном солидарношћу, која многим члановима њеним није била од штете. За време овог Намесништва, Белимарковић и Авакумовци били су моћни чланови њени. Њ

#

~