Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

Пе ренин 4 ај ПАЗ

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 155

влади. Али, морамо констатовати, да је и ту било неке подвојености, Увек је адвокатска група имала нешто засебно, а од Министара неадвоката само тражила, усмено или цедуљама, да се тамо у њиној струци изврши те ово, те оно, тако, да су Министри неадвокати често изгледали као неки начелници или секретари оних првих. То је дало повода иначе плаховитом али самосвесном Стојановићу, да једном и подвикне, тражећи да се сва лична и начелна питања колегијално расправљају. Писмену пак агитацију водило је само уредништво „Српске Заставе“, усмену Министри, партијски изасланици и др. чланови Странке, како је ко знао им умео. С тога су неоправдани и неосновани били и прекори, који су од опозиционе штампе добацивани, а на адресу поменутог акционог одбора који је се неко време скупљао у хотелу „Империјалу“ а у стану министара Рибарца и Величковића.

Тежиште целокупне борбе лежало је на Министру унутрашњих дела Стојану Рибарцу. Он је и по свом положају био тај, који је, по надлежности, имао да води бригу о исправности избора, у колико су они зависни и од полиц. чиновиика и општинских часника, који су састављали бирачке азбучне спискове и издавали „бирачке карте“, које су биле важан изборни докуменат у оно време. Ко није имао бирачке карте, није могао гласати, као опет што је могао гласати само онај, који ју је имао, па ма то било чак и бесправно (без плапене порезе ит д.).

Нови Министар узутр. дела изгледаше, бар по својој доброј вољи, да беше дорастао своме тешком задатку. Он, наравно, није могао радити са већином чиновника своје струке, које је као овејане радикале, затекао по окрузима и срезовима. Настала је смена и замена. Радикали су уступили места либералима. Једна крајност изазвала је другу. Радикалне владе, и ако без бојазни од својих пол. супарника, поргдикалиле су сав административни апарат, полицијски нарочито. Сад је он имао постати либералним. И постајао је, кад с мањом кад са већом срећом у избору личности. Нови Министар није имао много склоности за старије чиновнике. Он је желео, где год му се дала прилика, да истакнута места попуни млађим људима, које је он познавао, у које је он лично имао вере, чак и на случај прекора да он „ствара партију у партији“; т. ј. да хоће само своје људе, своје личне присталице. Тако му се бар пребацивало и ми се нећемо упуштати у основаност ових прекора. Али је једно ипак стајало: да млађи нови чиновници, и ако одушевљени за своју дужност, нису свакад имали оне дубље увиђавноста и такта старијих ченовника, који су се умели другојачије опходити са народом. Млађи чиновници били су вољни да се боре, да се понесу са сваком противничком „халом“, али свуда. није била у питању толико снага и одлучност, колико такт и предусретљива умешност. Но Министар је се, како је за најбоље др-

1 „Овде у влади хоћу да се изнесе све шта ко има, узвикнуо је Стојановић, лупнувши песницом о сто, а не тамо у „Империјалу“, где. се, уз. оканик с визом, решава како коме на ум падне!“ На овај силни протест (јредседник Мимистарства, само је ођутао, али је то, донекле имало и свога дејства.