Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

Пт и

Ни ВАЈАР Јове Име —- Лир аи

156 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

божао, помогао у постављању својих органа. Он је доиста нашао људе од пера, па чак и од песничкога талента. Војислав Ј. Илић, песник био је н.пр. у близини Министровој, као писар министарства. —

Док је право Министара у опште да смењују покретно чиновништво било неоспорно, смена општинских часника ишла је теже. Ту је требало увек или доказане кривице за смену, или гласача за неповерење, као и за бирање нове, на место збачене општ. управе.

Што се кривица и неисправности у дужности тиче, за њих је гарантовала распојасансст општинских часника. Кад су они у Србији били непогрешни и беспрекорни, нарочито у „своје време“, тј. кад су и кметови и капетани, — министри и посланици сви од једне и исте политичке „боје“. Тада се индивидуално „шарени“ људи у једноликости те боје, губе из вида. Све је тада добро: и злом добро! Али при промењеним приликама, као што се ово сад десило, ваљало је се само мало потрудити и повода за смењивање било је увек доста. Није оскудевало ни у гласачима; али је стајала друга једна сметња на путу. То је био сам Државни Савет, коме је припала надлежност да коначно решава о исправности смењивања, постављања и бирања општинских часника. ДА тај је Савет у својој већини био радикалан, и наравно не увек расположан да одобри све оно, што се „напољу“ дешавало. Смењени или збачени жалили су се Савету и онда је настајала жучна процедура, ко је у праву: да ли они што збацују или они што су збачени.

Тако је дошло до отворених сукоба са Државним Саветом. Први такав сукоб био је у новембру т. г. када је дотадашњој општинској управи у Београду изгласато неповерење, које Савет не призна ка, уредно. Министар унутрашњих дела изда управнику вароши наредбу да по тој одлуци Савета која по његовом нахођењу није на закону основана, не поступи, о чему извести и Државни Савет. Своју ту преписку са Саветом министар објави у „Срп. Новинама“ бр. 278 од 11. децембра т. г.

Радикали, и без тога, нису били људи, који ће се тако лако дати потиснути. Они су свуда, свесни тога шта имају да изгубе или добију, давали силан отпор, њихови партијски одбори, као и самоуправне власти, давале су на све стране упут: да се не испуштају општине, да се чак држи стална стража око судница, да их ко „не отме“. У Чачку и Смедереву дође и до боја; а један несрећан случај — онај у селу Горачићу — на послетку је, по своме несрећном исходу, баш пред саме изборе, загрдио. Но о њему, кад дође на ред. Овде само износимо опште тешкоће са којима је Министар унутрашњих дела имао да се бори у целој земљи, у већини општина, по селима и по варошима. Три и по године је ево, како су се свуда тамо радикали угњездили и није то био лак посао потиснути их отуда.

Да напоменемо овде и то: Министар је имао ту добру страну, да се није скоро ни мгло освртао на новинарску галаму. И доцније још, он је апеловао на то, како није оптужио ниједне опози-

_-=а