Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ЛИМ ти а ој ДЕ

174 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

нице („половина више један“) онога броја, који је по Уставу нуждан па да је Скупштина могла пуноважно да ради.

По пословнику, да би Скупштина у опште могла почети рад, на првом претходном састанку њеном председава онај посланик, који је од свију по годинама најстарији. Од стране већине означен је као најстарија посланик прокупачки Јован Ђорђевић, Министар просвете, док је опозиција као најстаријега сматрала Тод. Туцаковића. Ђорђевић заузме председничко место, и он је доиста био стар човек и по свој прилици старији и од Туцаковића. За тим буду изабрани привремени секретари: Ђ. Генчић, Мих. Богатинчевић, Сава Илић и др. Јосиф Видаковић.

На реду је било да се Скупштина прописно коцком подели на секције, како би после из секција произашао одбор за преглед пуномоћија.

Опозиција захте, да се прво прочита списак посланика, пошто, по њеном нахођењу, није био тачан онај што је објављен у „Срп. Новинама“, и који треба да провери Скупштина, на шта се одго ворило, да ће Скупштина тек кроз одбор за преглед пуномоћија извршити то оверовљење и да сад нетреба читати списак, који је и онако објављен, и садржавао је имена посланика, које су Главни бирачки одбори, такође преко „Срп. Новина“ као изабране огласили и пуномоћија им издали. Списак посланика; кад се Скупштина састаје саставља одбор за преглед пуномоћија, према коме се удаљавају они, чији су избори под питањем, док Скупштина коначно не реши о свима изборима, према чему се најпосле саставља и коначни списак посланика. Списак, који би се сада читао, нити би што ништио, ни утврђивао.

На оваква тврђења, опозиција је одговарала једним и истим захтевом: да се чита прво списак. А кад то није било, на један пут, као по команди, сви посланици радикалци поскачу са седишта, и уз узвик: живио Устав! гурну на сва врата, која су коме била ближа, и — изађу из Скупштине. 5

Већина остане на својим местима. По нека пошалица добачена је за овим или оним радикалцем, док је настао мир у Скупштини и лева страна њена оста празна. Тамо су седела још двојица: Стојан Новаковић и М. Гарашанин.

Сад се јавља Гарашанин и тражи да се преброје они, што су остали у Скупштини, те да се види, је ли она способна за рад; он то тражи „као представник Напредне Странке“, налазећи, да је од 134 посланика, колико се у опште бира „половина више један“ = 68, а да тога броја, по његовом нахођењу, овде нема, и дасу они — Новаковић и Гарашанин — „независно од наше воље“ вели, спречени да врше посао и, после те, у високом тону учињене изјаве, и њих двојица изађу из Скупштине.

Имајући, међутим, горњи број, који је нуждан за пуноважно решење и рад Скупштине, већина продужи рад извлачењем коцке за секције. Кад је извлачење свршено и објављено, показало се: да