Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

178 жив, ЖИВАНОВИЋ

М. Николића посланика из Чачка и Илију Стојановића посл, окр. црноречког из Бољевца.

Оваква кандидација Председништва за Нар. Скупштину нашла је и одобравање Намесништва; а личност кандидата за председника била је управо по изреченој жељи првог Намесника 5

Другог дана Васкрса, у понедељак 99. марта, на позив председника одбора за преглед посл. пуномоћија, састала се Скупштина у свој други претходни састанак, на коме је одбор прочитао свој извештај, саопштавајући Скупштини: да је оверио 74 избора или да је толико до сад пуноправних посланика (међу овима и пет радикала, рудничких посланика) од којих су у Скупштини присутни само либерали, њих 69.

Ових 69 посланика састављали су уједно и либералну већину;

ЛА јер је од 134 посланика полована 67. По томе их је било два више УМ! од половине; а за рад скушитински потребно је по Уставу „поло“вина и један више“.

Ситуација, и ако је висила о танком концу била је дакле формално спасена, без повреде закона и Устава.

Уједно је Одбор поднео и списак и оних посланика, који нису положили своја пуномоћија до тога дана. То су били сви радикали (па и они, којима је одбор признао избор) и оба напредњака.

Овај пажљиво израђени Извештај налази се у целости објављен у бр. 79. „Српске Заставе“ од 98. марта т. Г.

Посланици, чији су избори оверени и ту су присутни, положили су заклетву и одмах се истога дана — 29. марта — приступило избору Скупштинског Цасништва: Председништва и секретара. Часништво скупштинско по свршеном гласању, у коме је учествовало 69 посланика, који су сви сложно и једногласно гласали било је овако састављено.

Председник Жив. Живановић; Подпредседници. прзи Пера М. Николић и други Илија Стојановић. Секретари: Светолик Поповић, Мих. Богатинчевић, др. Јосиф Видаковић, Богдан Златић, Драг. Петровић, Јос. Бојиновић и Јов. Несторовић.

Изабрано Председништво заузме место, захваливши на поверењу. Председник Живановић закључи овај други претходни састанак, саопштивши, да Бе се објавити, када ће се идући састати.

Председник међутим истакне одмах објаву и позив на вра-

! Јов. Ристић је ту своју поруку доставио преко Ђ. Генчића, посланика, кога је Ристић звао у разговору „синовче!, и она је одмах примљена, ма да за њу писац није ни знао, Том приликом, како је писцу сам Ристић причао после тога. — он је казао: „Нека, господа, пазе добро да ту не подвале, и нека у том случају, знаду да н ја умем за тако што да се наплатим“. Али све је било лепо и исправно, и сведочи, како је у ове критичне дане, при свима другим ранијим незгодама, ипак владало једно и исто осећање и тежња: да се солидарним радом преброде све велике тешкоће. Писац пак ма како да је била за њ ласкава ова почаст, налазно је да би боље било, да ју је понео стари Туцаковић; а кад то није било, он је желео да му се даде прилика да оправда и поверење својих другова, и уздање свога пријатеља Ристића, које је Осведочено било велико на спрам писца, који је, у првом реду, имао руководити избор трећег Намесника. —