Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 179

тима скупштинским, позивајући и све остале посланике да дођу у Скупштину. Та је објава за тим стално стајала, што је нашло нарочитога одобравања од стране првога Намесника, који се још непрестано надао да ће и опозиција заузети своја места у Скупштини. Тако је се паузирало 30. марта.

Али, док се опозиција реши, већина је, осећајући се довољна за правилан рад, пошла даље напред. Председник сазове редовни састанак на дан 31. марта, који отвара у 10 сати и 40 минути. Прочктана су оба записника од оба претходна састанка.

Затим је стојећки саслушан Указ Краљевских Намесника, 81. марта, који је гласио: „Народну Скупштину, сазвану у ванредан сазив на дан 25. марта ове године, нека отвори читањем овог указа, наш Председник Министарског Савета, г. Јован Авакумовић, као наш нарочити пуномоћник за то“. Чин је био свршен: Пошто се Народна Скупштина конституисала, она је сад и уједно отворена. Настало је време позитивна рада.

Председник, закључивши овај први редовни састанак, заказао је други идућег дана: 1. априла. Дневни ред: подела Скупштине на одсеке (што се по пословнику врши свакога првог дана у месецу) и претрес Извештаја одбора за преглед посланичких пуномоћија.

Радикални клуб остане опет даље од скупштинског рада. Пошто су себи дали заједничку вечеру другог дана Васкрса (код „Коларца“), на којој је Пашић напио здравицу Краљу, а поп Ђурић народу — радикални посланици пропрате отварање Нар. Скупштине, својом другом „Речју“, коју су под 31. мартом упутили „Пашим бирачима“. Пошто је, у тој речи, пропраћен рад Скупштине од 29 (кад је изабрано Председништво) и 31 марта (кад је Скупштина отворена) и нарочито наглашујући, да је то све неуставно, потписници те „Речи“ дају на знање ово што следује „Наше пак мандате послаћичке ми задржавамо, све док се према Уставу Народна Скупштина не састане(!) и о њима не реши, или док рок трајања Скупштине, изабране 925. фебруара не истече, или не буде прекинута начином Уставом предвиђеним“. Проглас носи као и овај први, 61 потпис, међу којима има дупликата, а њих 4 су отсутни,

Јасно је било, да су радикални посланици овим прогласом не без намере срушили и последњи мост између себе и Нар. Скупштине, Они су са очевидном журбом гледали да нагласе, како су на неком другом, новом земљишту. Шта их је то одвело тамог Шта им је дало повода, да овако самопоуздано, поред осталога, изјављују: да се неће вратити на легално земљиште, док ова Скупштина „не буде прекинута начином уставом предвиђеним“.

Очевидно, атмосфера није била чиста. Она је била пуна нечега што су радикали боље опажали па и знали, но и Намесништво и Влада и Скупштинска већина, Радикали избацују једну по једну „ракетлу“, којом осветле своју околину, иначе су мирни, ћуте, чекају... Али шта чекају! У Скупштину неће, кући неће;

12%