Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

И Ра и И Би

180 жив. ЖИВАНОВИЋ |

рескирају да о свом трошку, који у многих није потицао из дубоке кесе, проведу толико дана нерада, седења, свечаних вече ра и шапутања.

Шта ли то могу шапутати радикали» Шта значе по неке тајанствене речи, које по неки првак њихов избаци, које су очевидно крупне али и мрачне, чуднер'.....

Првог априла у 9'/, часова отворио је Председник П. редовни састанак, на ком је исцрпен раније заказани дневни ред, ' до подне трајала дебата о извештају одбора за преглед пуномоћија. Министар унутр. дела дошао беше са завезаним вратом, јер беше гушобољан и слаб од неколико дана. Идући састанак заказан је за идући дан, 2. април, на ком ће се продужити претрес извештаја.

Још за трајања скупштинске седнице, дворски жандарми предавали су г.г. Министрима позиве, којима их Краљ позива те вечери — !. априла — на ручак.

Краљевском намеснику Ристићу, као и Белимарковићу, овакав позив саопштио је лично у име Краља његов гувернер — Јован Мишковић, наговестивши, да је Краљ добио неко писмо једног од родитеља и да има нешто да им том приликом каже...

Краљ, још малолетан који је тек дан раније полагао један од испита, јавља се у улози домаћина, већ почиње приређи-

вати ручкове.....

Нешто мало чудно; али и. Намесници и Министри (сем Рибарца који се извинио болешћу) ипак су се одазвали позиву младог импровизираног домаћина и отишли на ручак, или, како би наш народ рекао: „насои хлеб“ младоме Краљу, без икакве слутње.

ХХМ.

Ноћ првог априла 1893. Пад Намесништва. — Истога дана, у четвртак 1. априла, када је у вече имао бити тај ручак у двору, писац тада Председник Скупштине — није по подне излазио од куће, ни силазио доле у варош (седео је у своме дому: улица Светога Саве, на Савинцу). Скупштина није радила, одбора и послова није било; то је тек имало доћи, пошто се сврши са претресом Извештаја одбора за преглед пуномоћија.

1: У дућану, у оно време познатог „Максе сајџије“ у сад. кући Државних Монопола у Кнез Михаиловој улици, био је позади дућана пријатно намештен као неки кабинет, где су се скупљали на разговор савремени политичари радикалнонапредњачке школе, као Гарашанин, Докић и др. Кад се састала Скупштина 25. марта о. г. и радикали изашли из ње, обележени из ранијих времена нису били јни о крајњем исходу овог штрајковања парламентарног, Добра Ружић,

сасвим спокој гоњен некад од напредњака, изрази, у том Максином кабинету, пред Докићем и др. бојазан за себе, због некаквог писма ранијег датума: да та неће опет ухапсити»

„Неће имати кад!“ одговори Докић с нагласком, пошто се и сам био поплашио, да Ружић не предвиђа хапшење због „нечег другог“ (тј. откривене завере, која се колико сутра дан, 1. априла имала извести). А кад је Ружић изразио сумњу да се ипак уклони благовремено из Београда, Докић му је рекао: „Остани, остани још сутра!“ Сутра дан је већ све било јасно и разговетно. Главни радикални људи били су, као и Гарашанин, посвећени у заверу, а остале су држали на окупу све до 1. априла. Ово је писцу, доцније, причао сам Ружић.