Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ПИ ПТ Пи и А

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 181 ·

Кад би пред сам мрак, у сутон вечери !. априла, дође му кући, доста журно брат његов Андра Живановић, пешадијски наредник са службом при Министарству војном, које је тада било у кући Живка Давидовића спрам каф. „Лондона“, а у близини куће првог Намесника Ристића. Пре но што је и ушао преко прага још из дворишта почеће Андра, доста журно: „Ама шта је овор Кућа господина Ристића опкољена је војском, а овамо опет измислили виц, да је г. Ристић у двору на ручку.“ „Каква војска“ упитаће писац својега брата.' „Тако, војска, коњица, опасала је господин Ристићеву кућу и не да ником прићи!“

Председник Скупштине се замисли... Прво му дође мисао, да се није коме од Намесника, који су људи већ у годинама, десило какво зло, капља или тако нешто; за тим помисли, да то нису неке мере сигурности и да није влада или управник вароши наишао на какве опасне ствари од стране радикала, какву припрему или тако што. Свакојако је нешто крупно, озбиљно, изненадно; јер је још данас виђао првог Намесника, Министри су били јутрос у Скупштини, и ни с које стране није пала ниједна реч о чему било, чиме би се дало објаснити, зашто ће војска око куће првог Намесника....

! Андра Живановић у оно доба пешадијски наредник УП пука био је добро познат свом војничком кругу, прво са своје личне допадљивости, али, иу погледу рада и предавања о томе: „Чему војнике учи наша народна поезија“ држаног по одобрењу Министра војног пред подофицирима београдског гарнизона 22, децембра 1891. (одштампано у засебну књигу истог наслова, 1892); а за им по својој другој књизи: „Подофицирска писма,“ која су у 1893 убрзо дочекала два ивдања, лепо примљена у војној критици. Нарочитом наредбом команданта дунав. пешад, пука од 9. маја 1898 препоручена су свима подофицирима као корисна, не само ва подофицире који служе за своју будућност у кадру, већ и за оне, који ће заузети подофицирска места и у редовној војсци, а нарочито наредничка,“ и то у толикој мери су им потребна за опхођење у служби „да треба да их сматрају и знају као и остала службена правила.“ Андра је у то време и после придат на службу у уредн. Службеног војног листа и преко чијих је руку ишло све што у том листу излази. Усавршавао се многим читањем и имао је пробрану библиотеку. На перу необично лак. О његовој даровитости могу сведочити то, да је он, при писменој ваљаности, која се у овоме горе наведеном огледа, био управо самоук, по свршеној основној школи, са које је отишао на абаџијски занат, а одавде у војску, где је и остао. Буде, као ванредан, примљен у прву и једину Војно-административну Школу са двогодишњим курсом, који сврши одлично, оставив за собом многе са далеко већом школском спремом. Са овом квалификацијом пређе Андра у војно-административну службу, као писар, не хотећи послушати савета да полаже официрски испит, не успев први пут, док су случајно успели они, које је он учио, упућивао и помагао. Тај га је омашај судбе овлоједио веома, да је остао доследан датој речи. Служио је у администрацији при дивизијама у Нишу, Београду (махом у Министарству) и најпосле у Ваљеву, као благајник дринске дивизије и административни чиновник У класе утврђен по избору.

До духовитости досетљив и шаљив, био је вазда пријатан друг, и ако је многу истину у брк и старијем казао. Као што је за живота вољен, зато је по смрти и ожаљен целим Ваљевом, где је умро напрасно 21. априла 1904. год. у својој 40 години (рођен је у Аранђеловцу 17. нов. 1864). Био је једини брат писца ових редова, вазда добар и без скупих претензија новога нараштаја. Кад му је каса по смрти отворена, нађено је све потпуно тачно и у реду и ако је обрт дивизије велики, а рачуни в. администрације заплетени.