Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

182 о. ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Из тих мисли пробуди га глас његове жене Јелене: „Шта путиш, обуци се и отрчи и види шта је тог!“

Савет је био уместан; а и без тога је ваљало нешто брзо урадити, да се сазна шта је у ствари. Брат остаде код куће, а писац, после неколико минута већ је ишао десним тротоаром од Савинца ка кући Јов. Ристића, око које се, дуж обе стране, виђаху коњаници у знатном броју и збијеном строју, где као споменици стоје, на коњима, и ћуте. Кад писац дође према углу од куће, а уједно на врх колоне, он би одбијен и несаслушан. Нису му дали да продужи тим тротоаром, а још мање у кућу, у којој цароваше мртва тишена.

„Има ли ту официр>“ упита писац. „На десном крилу!“ одговори један војник; а крај десног крила био је пред главним улазом намесникове нове куће, до старе. Ваљало је прескакати гомиле камења, јер је баш таља поправљана онде нова калдрма. Дошав на десно крило, писац приђе официру који је као и војници седео у седлу и изјави му: да би хтео у кућу првог Намесника. „Не може!“ одговори кратко официр. „Је ли не може што има нека сметња, или ви имате наредбу да не пуштате никога у кућу.“ упитаће опет писац. „Таква је наредба“ одговори официр, и ту смо били готови. Међутим, већ је био пао мрак.

Преврбући по памети: шта све ово има да значи, писац обиђе кордон и продужи даље, истим десним тротоаром, у намери да иде у Министарство унутрашњих дела, да се обавести. На углу зида, стајаше један усамљен жандарм, који му препречи пут: ЧЕ: може се овамо!“ рече кратко. „Али ја хоћу у Министарство, имам посла!“ „Одби у страну!“ викну сад жандарм осорљиво, и сам љут, јер беше хладна ноћ и врцаше нека ретка шипрага из облака, гли иначе је било суво.

Није остало ништа друго, но да се пређе на леву страну тротоара. ИМ какву мирољубиву слику даваше Министарство и Двор! У одељењима Мин. унутр. дела беху спуштене завесе, кроз њих се виђаше да је упутра осветљено. Иначе, сем онога жавдарма, нигде никога у околини. Улица необично празна, управо пуста, као по некој наредби. Дворске капије отворене, а сам Двор се блисташе у осветљењу: све собе беху осветљене, чак и они фењери дуж сокачета на улазу у Двор до Министарства, што се чинило само онда, кад има и ноћних улаза у Двор с колима. Па, не беху ли тамо Краљевски Намесници и Министри на ручку 7!

Па ипак ствар постајаше све загонетнија. Код Ристића куће војска; код Министарства не дају прилазити, а још мање улазити. Шта значи све ово, усред ове чудне тишине, која влада и на улици, и у Министарству, па и у осветљеном Краљевом Двору 77...

Нужно је било говорити с којим знатнијим човеком. С ким другим, ако не са Туцаковићем> Он је становао у хотелу „Престолонаследнику“ у Кнез Михајловој улици (на темељу тога хотела подигнут је доцније садашњи „Гранд-хотел“). Писац убрза тамо корахе кроз пусте н хладне улице, у којима се виђаше овде онде