Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 158

по неки жандарм. Кафана „Златни Крст“ — ово давнашње збориште либерално — беше осветљен, јер не беше више од 9 сати. Но писац не уђе тамо.

Дошав до пред хотел „Престолонаследник“ писац виде где отискоше једна кола. Они што су унутра били, спазише га и на самом суседном углу уставише. То беше Подпредседник Скупштине Пера Николић, посланик Жика Микић из Параћина и још један. По узалудним питањима: „Ама шта је овог“ на које ниједна страна не могаше дати одговора, би уговорено, да се после сви нађу код „Златног Крста.“ Писац уђе у трапезарију хотела. Ту застаде: Тод. Тупаковића, Стев. Ћурчића и Светоз. Атанацковића, све чланови Скупштине. На питање Тодорово: „Од куд ти»“ писац одговори: „Мени јавише да је војска око Ристићеве куће, и ја пођох тамо, али војници унутра не даду, као ни у Министарство. Ово има неки ђаво; а ја, чича Тодоре, дођох к теби. Ти си заостао из времена Светоандрејске Скупштине, па ћеш, ваљда, додаде писац, пола у шали, као стари бунтовник знати да ми кажеш шта се ово дешаварг“ Седосмо и почесмо се објашњавати, сви сетни и забринути, шта ко зна, док ће Ћурчић умесно рећи у два маха: „Да нешто крупно бива, види се; гли: ко издаје наредбе>“ Наравно, то и јесте главно: ко је тај што заповеда ово вече» Ако су то Намесници и Влада, нашто ова тајанственост; а ако то нису они, онда тек сви стојимо пред једном чудном празнином, коју нико не може да објасни. „Шта је, да је, рећи ће Туцаковић, ваљало је и нама јавити.“ Тако се подуже поседело, у разговору испрекиланом питањима и паузама; а са мислима око неизвесности, која све окружава. У то дође и врањски посланак Јанча Илић; чим уђе мрдну Гуцаковићу главом, овај устаде и нешто му Јанча 0о3биљна лица шапну, да ли неку своју или другу ствар, не знамо.

И ту, дакле, ништа извесно. У сред Београда одиграва се нешто веома крупно и замашно и нико не зна шта је то! Чудно, више него чудно!,,.

Стари Туцаковић није ноћни човек, он осети потребу да иде у собу; а ми, гоњени разумљивим нестрпљењем и бригом, одосмо на главно збориште у „Златни Крст.“ Беше се већ ушло дуго у ноћ. Улице све празније; ветар хладан дува, али је иначе суво.

Од Радикала нигде ниједног, као да су у земљу пропали. Да ли нису они у бољој обавештености о ономе што се догађа, но Либерали, који престављаху ове чудне коћи једну доиста унезверену, обезглављену војску.

Дошав код „Златног Крста“, Председник Скупштине нађе далеко више пријатеља, но што их беше код „рестолонаследника“, али ни мало више обавештености о моментаној ситуацији. Једно беше извесно: нико не слућаше што добро. Многи упираху погледе на писца овог дела, као блиског пријатеља првог Намесника, али он могаше одговорити равним погледима на присутне посланике и неке уједно и поверенике и блиске пријатеље неких Министара; нико не знађаше ништа. Пера Николић, кога смо мало