Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

184 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

час срели у колима, беше дошао на мисао да оде у суседни теразијски кварт, да би члана или дежурног чиновника припитао шта има новог Кад дође тамо, он, на своје изненађење, место члана нађе једног официра, који је заузео полицију, и Николић не само што не беше сазнао ништа, већ је се једва дочепао слободе. Нису хтели дуго дага пусте, док нису негде по телефону питали. „Обавештење“ ово беше необично, али оно већ указиваше, да се стоји пред неким новим стањем. Ст. Ћурчић и код „Златног Крста“ управљаше своје стереотипно питање: „Ако, ко издаје наредбе“ — Ћурчић беше тада Авакумовићевац и могао је видети да све ово што се дешава не личаше да и Председник Министарства води прву реч. Па ко онда»!

Посланици се одмах окупише око Председника Скупштине. Мало по мало број њихов нарасте и до четрдесет, сем других либерала, који се те ноћи нађоше ту. Председник Либералног Клуба Дим. Машић, мишљаше да му треба дати Председнику Скупштине на знање: „да ништа ове ноћи не потписује без договора са осталима“, на шта му је примећено, да се не види до сад, да је што потребан и наш потпис. Неки рекоше, да би добро било отићи до Скупштине и одатле телефоном питати у мин. унутр. дела шта се ради. Солдатовић посланик из Подриња рече, да је он с некима био тамо, и да тамо нема ништа, сем што се момци разузурили по клупама и спавају.

Би, најпосле, учињен договор, да ту сви седе, да се не разилазе, док се не сазна шта ће најпосле из целе ове тајанствености изаћи. Само Мата Карамарковић, чија кућа беше позади министарства унутр. дела, према „жандармској капији“ дворској, иђаше од стола до стола и са својим једрим образима, развученим у осмејак, тешаше људе да се не брину, јер ће, вели „све добро бити“. Мата је био човек коме није било тешко потрудити се, да што сазна. Но кад му је писац викнуо: Казуј, Мато, ако има што добро или зло, што кријеш ако знаш, и Мата је остао дужан одговора. И он у ствари није знао ништа, али је слутио нешто и делио утехе с тога.

Могло је већ бити пола ноћи, кад почеше поједини либерали, непосланици, доносити с поља неке чудне вести. Оне беху искидане, свака за се, али кад се доведу у везу и из њих изведе закључак, оне указиваху на један велики преврат у држави и на слом Либералне Странке. Тако упаде један и рече: да је мајор Мих, Рашић заузео главну управу вароши Београда, и управника Пају Денића, који је био у позоришту те вечери, учинио безопасним и ухапсио; други улети и јави, да се од времена на време, виде у дворским колима прваци радикални, а код сваког, код кочијаша седи оружан жандарм; трећи донесе вест, да „Обијају“ држ. штампарију и да се тамо нешто хитно штампа... Милош Китановић, тада чиновник у монополу, дође од некуд и седе иза леђа писцу и дубоким басом, наслонив му главу на раме, избаци на уво ова испрекидана тврђења: „Издати смо! Краљ Милан дошао!