Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 185

=

Рибарап ухапшен!...“ Једна, на искап попијена кафа и одмах друга наређена, беше одговор на ова опасна тврђења, а доносиоцу њиховом Китановићу би назначено да их не просипа међу људе и не обеспокојава их. Али све је било могућно, и ово што се до сада већ чуло није звонило ни добро, ни срећно. Најпосле, дође Жив, Протић, који је био Рибарчев човек и чиновник у његовом министарству, но где сада није могао прићи, и као да донесе резиме свију ових вести: „Говори се, вели, да се Краљ прогласио за пунолетна и примио власт“. Сви су ти гласови падали као капље на усијано гвожђе; одмах су анализирани, примани и одбацивани, но сваки је у ланцу закопчан за једну карику помицао уверење присутних посланика Народне Скупштине: да се ипак морало догодити нешто веома озбиљно, било са знањем Намесништва и владе, било противу њих; јер се у свима овим вестима о њима, као носиоцима власти не чује ништа.

Да ли је могуће да се Краљ Александар прогласио за пунолетна, на читаву годину и четири месеца раније пре пунолетстваг Одмах су срачунате његове године, и по одбитку ове године и четири месеца од 18 година, са колико је владалац по Уставу пунолетан, нађе се лако, да је њему у очи 2. априла, или !. априла ноћу било таман 16 година и 8 месеци. Та то би било дете на Престолу; и како да дође до тога, да се он, овако изненада, оглашава за пунолетна 2!...

Али то све још спадаше у сферу -комбинација, непотврђених вести. Још једнако сви присутни не беху на чисто: шта је овои шта то бива ту, тако рећи пред носом, па опет тако несхватљиво, као у неком другом свету.

Ушло се тако беше већ у трећи сат по поноћи. Напрегнута пажња помешана са бригом, која се могла читати на свима лицима, замараше све, па и најјаче. Изгледаше, да ће се моћи ту идо сванућа седети, па опет ништа не дознати, а домови многих као и пишчев беху те ноћи остављени самима себи. А ко зна, каква још изненађења могаше бити до краја ове ноћи. С тога би усвојен предлог: да се сви разиђемо и да сваки оде у свој стан, кући. или у гостионицу, па да ту до сванућа сачека шта ће бити. Сутра ће се већ и онако знати шта је донела ова фатална ноћ „првог априла“, коме варљивом датуму, по свима знацима ценећи, беше суђено да буде датум од историјскога значаја.

Тако и учивише сви, и око 3 сата по поноћи пође сваки на своју страну, Са писцем пођоше: Светозар Атанацковић професор и посланик и Коста М. Николић апотекар на Савинцу (брат Пере М. Николића). Дођоше до теразијске „чесме“, кад их код куће што је на углу Краљ Миланове и Балканске улице, где је сад „Росија“, срете неки високи човек, са повијеном јаком на ушии обрнув се Председнику Скупштине рече: „Господине Председниче, Краљ је био доле у Великој Касарни и одатле је отишао некуд горе, ваљда у палилулску касарну“ — рече то и оде, и не казав се управо ко је и шта је, али је саопштење било пријатељско, као што се види да је непознати знао коме је говорио. Ћутке је