Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

7190 жив. ЖИВАНОВИЋ

воље изражаваше своје жаљење: што и њега неће бити у реду бораца — противу Радикала, а за стање оличено у Намесништву и новој тад. влади!

| Ми смо се нарочито уставили на овоме моменту. Краљ Милан је истина још скривена, али је не мање главна фигура у овој целој жалосној историји, која се глорификује као дело особите мудрости и особитога јунаштва. „Он је — Краљ Милан — био Улис, који нам је спремио дрвенога коња и угурао га у наш град!“ рекао је доцније Јов. Ристић писцу. Доцније ће се видети, шта је свеу томе погледу имао да значи „први април“, за који су опет сви Радикали, велики и мали, веровали да је он због њих био! Но, видећемо, да ће се имати кад и разочарати.

Џ

Ближе о прво-априлској дворској револуцији. — Но време је да бар у кратким потезима изложимо, како је оне „историјске“ ноћи текла цела ствар, до прокламације и до образовања владе.

Оба Краљевска Намесника: Ристић и Белимарковић; као и министри Авакумовић, А. Богићевић, Д. Стојановић, Ј. Ђорђевић, В. Кундовић и Ж. Величковић дошли су на ручак у заказано време. "Само Рибарац није могао доћи, јер је био слаб !.

Постављено је било у једној од средњих соба, око које су разне друге собе, без сумње да „гости“ не би чули шта се у предсобљу ради. Могло је пасти у очи, да су од некуд „на служби“ скоро сви ађутанти. Али не беху ли то и стари часници двора: Илија Ћирић мајор и први ађутант, даље мајори: Милан Михајловић, Јован Павловић, Александар Машин, Мих. Кумрић, капетан Михаило Рашић, ордонанс официр поручник Миливоје Николајевић. То су им били чинови од 1889, кад је Краљ Милан абдицирао, и када је, између осталога, умолио Краљевске Намеснике да и они указом утврде сав тај дворски војни персонал, што су Намесници радо и учинили. Прошло је већ четири године од тога доба и ни један није макнут са свога места. Краља Милана није давно било ту; али је позиција његова дивно чувана и даље. Чували су је његови људи. Сад се видело да они нису ту случајно остали. Ту су, пунобројно, били они дакле, и око ручка „првог априла“, наравно, распоређени сваки на своју дужност, у двору и ван двора“. Далеко од тога да одобримо првоаприлску заверу по себи као ашто смо и у немогућности да истремо несрећне трагове, које је

1 Јов. Ристић говораше доцније, да му је остало жао што Рибарац није могао бити те вечери: „да само видим, вели, како би се он у оном моменту понашао“.

2 За сваку сигурност, и сам командант дивизије, пуковник Љуб. Остојић, лични одани пријатељ Белимарковићев, доведен је у двор. Ађутант Михаиловић отишао је са дворским колима и „на позив Краља“ довео га у двор. Тек кад је Остојић смештен у једну собу, да ту „чека“, ађутант Ћирић — како прича сам Остојић — ушао је и рекао: „Величанство, све је готово и г. Остојић је ту“. Онда се тек село за трпезу. Остојић је 5. априла стављен у пензију ијош исте вечери у дужности дивизијара заменио га је генерал Коста Миловановић,