Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

192 жив. ЖИВАНОВИЋ

У својој пажњи и сталној бризи за сигурност Краља, управиће први Намесник на писца једног дана, кад је овај био код његове куће, ово питање: „Шта мислиш ти, на случај потребе или нужде, која би војска била најпоузданија за личну заштиту Краља и дворарг“ Мало изненађен оваквим питањем и потребом да сеи на то чак мора миелити, писац одговори: „Свака је војска војска, добра једна као и друга; а њено држање зависи у првом реду од команданата. Међутим доиста има и неке разлике између разних врста војника, који састављају војску. По неким разлозима, та би улога у првом реду могла припасти питомцима војне академије; али су они, више мање, њежни, ђаци, неуки строгој војној служби. Но, има ипак једна врста војске, која ми се чини, за такве случајеве најпоузданија. То је тако звана Подофицирска Школа у горњем граду“. Први Намесник очевидно није био пре тога обавештен о овој школи. Сад му писац објасни: да су то младићи махом са спремом ниже гимназије, па и преко тога, дакле довољно "свесни тако велике дужности, на случај нужде, о којој први Намесник говори. Даље, по свом животу иначе, додао је писац, ти су питомци, истина после бродолома на путу друге, нарочито школ“ ске каријере, све жива ватра, има их кадкад ту, што се у песми певало „од зла оца и од горе мајке“, дакле убојице првога реда, кратко

речено, доиста, одлична војска у сваком погледу“.

Први се Намесник замисли, само што ће рећи: то све нисам знао. После неколико дака, „Српске Новине“ објавише указ, да се краљев ађутант Мих. Рашић поставља за Команданта Подофицирске Школе.

„Првог априла“ тај исти Рашић оперише са својом трупом и Подофицирска Школа игра важну улогу „у заштити Краља“, какву јој је стари Ристић доиста наменио, да би, недај Боже нужде, свој „аманет“, како он називаше Краља Александра, сачувао.

Како трагична судба! Но вратимо се дворском ручку.

Док је се све ово напољу дешавало, ручак је ишао по реду истина мало спорије но обично. Млади Краљ је симулирао најравнодушнију равнодушност и својим убаченим питањима апострофирао најблеже око себе.

Илија Ћирић дошануо је нешто Краљу. Овај се на мах уозбиљи. Саопштено му је да је „напољу све гогово!“ У том је и „печење“ било на столу.

На један мах диже се Краљ. Очевидно хоће да пије здравицу. Коме2 Зашто» На једном обичном ручку еп јат е здравица! Мало изненађени присутни, управише своје питајуће погледе на Краља, који је већ почео говорити, брзо, брзо, нешто и збуњено:

Како он благодари Господи Намесницима на њиховој досадашњој служби и оданости; али, како се он сад осећа довољно јак да сам узме краљевску власт у своје руке, и он овим изјављује, да то данас и чини... |

„Хај, хај!“ узвикнуо је као пола у шали, пола у збиљи Ристић, окрећући око прста бућму од цвикера, додавши за тим. да је то „крупан корак“, који чини Његово Величанство:!.,..