Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

194 | ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

нису видели, они нису ни морали да виде. А кад су им доцније предочени ови тешки греси, они су се заклонили за једну другу, чисто хајдучку логику: Јест, „први април“ био је доиста државни удар. који смо ми помогли, омогућили; али, ми смо већина, ми можемо, ми смемо све, а оно што ми, по својој омнипотенцији смемо ми можемо, то веше није грех, није уставооскрвњење, то је „народна воља“. Наравно они су тада сметули с ума, да се за сваку случајност може наћи по једна „народна воља“.

(Са таквом логиком могло се доиста далеко дотерати, бар дотле, док се једна Странка њоме „пење“ на власт; али то је, У исто време, маљ, који бије за врат, кад се ваљадне „силазити“ с власти. А кад год дође да се политички саучесници разрачунавају и раздвоје, онда онај, што задржи превласт, нема више разлога да штеди онога, који ту превласт губи. Он га гура у понор; али Радикали су сад и сувише весело расположени да и не виде тај понор. Они чак примају честитке и од свога „заклетог непријатеља“ Краља Милана, и не сако што их примају, већ су срећни што му могу равним начином одговорити.

Толико, што се тиче зачелког посматрања преврата, и доласка радикала на власт по ову цену. Али је у свему томе, по нашем мишљењу, била ипак једна релативна срећа, да је се у томе моменту нашао Докић. Истина радикал, али Докић ве беше огрезао у чисто партизанској заједници са свима могућим елементима у Странци. С тога он могаше слободније да се креће и да им, у неколико бар, према тим елементима одрешеније руке. А сад је ваљало доста ауторитета, да се уставља разуздана руља, да остане у границами реда и колеко толико пристојности. То се може рећи а о Министру Унутрашњих Дела, Св. Милосављевићу, који је увек могао очувати присебност човека са недемасошким погле дима, у чему је се и он повољно разликовао од толиких других радикалних претходника и последника на столици Министра Унутр. Дела, и због којих је својих погледа и врлина доцније био немогућ, као и Јован Ђаја. Докић, даље, као Краљев човек, није могао желети да и овако по себи узурпаторско дело „узимања власти краљевске у своје руке“ буде још пропраћено крвавим нередима, за које је маса радикална тога времена, увек била способна.

Ову оцену ми смо дужни били изрећи према људима, који су имали ту несрећу да одржавају ред онда, кад је сам Краљ своју владавину почео кршењем сваког законитог м уставног реда.

Кад је Краљ оставио трпезу својега, сада историјског „првоаприлског“ ручка, и пошто је и влада била готова, присети се по свој прилици по икспирацији кога паметнијег — да би ипак боље било наћи правни ослонац за ово насилно „узимање“ власти. Тај би ослонац била оставка или погодна писмена изјава Краљевских Намесника. По другој верзији, на то сем раније мислило и кажу да је био спреман иза завесе дивит и хартија у самој соби за ручак, како би се нашло при руци. Но како било, Краљ, пошто је „узео“ власт пошље из својих одаја човека да Намеснике склони да даду