Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

196 жив. ЖИВАНОВИЋ

догађајима, и добрим и рђавим, и они су после са истом равнодушношћу и прихватани. Једино још што је важило као мерило, то је била корист, коју је ова или она Странка извлачила из свих разних узвишења и падања, преврата и васпостављања, и прогонстава и дочека.

Потпуности ради, пустимо још једног очевидца догађаја од „првог априла“, да слику ову допуни.

У свом „Тасином Дневнику“, св. !. и 2. од 1904 Таса Миленковић је описао слике и сцене из „првог априла“, у колико их је видео. Као начелник полиц. одељења Мин. Унутр. Дела, Таса је око 10 сати ноћу кренут из постеље и довезен је у министарство, где су га дочекали „око 10—15 пушака са натакнутим ножевима у прса.“ Прођох кроз министарско предсобље, пуно војника. Све то у ратној спреми. На пушкама ножеви. Ударим кроз секретгрску собу — и у њој војници. Уђем у моју канцеларију. И ту војници. Са њима официр, поручник Ковачевић, који ме дочека крај мога стола, али ми није хтео ни на каква питања одговорити, нити ми дати с киме говорити. Овим су се војницима у први мах одупрли жандарми министарства и обезоружани су. Прво је дошао Мил. Николајевић, за тим мајор Машин, те Тасу повели у двор. Одведу га мајору Ил. Ћирићу, који Таси показа Краљеву наредбу. „У наредби је стајало вели Таса, да је Краљ узео владу у своје руке, да је ађутант, мајор Ћирић, овлашћен да издаје заповести у име Краљево, и да се сви чиновници позивају да тим наредбама следују“. Али је Таса изјавио да прво мора да види свога претпостављеног министра и владу. „Ту је влада, хајдете са мном!“ одговори Ћирић и проведе Тасу кроз предсобље пуно војника из подофицирске школе с Мишковићем. У салону беше већ готова влада. Министар Унутр. Дела предаде Таси и указ о наименовању владе. „Ја примих писмено. Бацих поглед на њ. Указ о новој влади, написан, види се, у хитњи нечијом непознатом руком, и како се сећам, прилично упрљан. Изгледало ми је, да се ваљда, у оној брзини, није имао при руци ни лешпапир ни пескаоница.“ Пошто је примио наредбе за распис начелницима (а мајор Радојичић дивизијама) начелник Миленковић вратио се у министарство и узгред видев спуштено завесе и око крила двора масу војника из подоф. школе, упита: „ко је овдег“ „Ту су Намесници са старим министрима“ одговори му Машин. Ту у примедби и Таса описује како је генерал Мишковић позвао Ристића на вечеру и с каквим упутом.

Да видимо сад шта је било са либералима и посланицима који су ноћас у оноликом узбуђењу и неизвесности очекивали код „Златнога Крста“. То ће се најбоље видети, ако писац настави конац приповедања, где га је ноћас прекинуо око 3 часа по

поноћи. Не могав склопити ока те ноћи, туробан и неиспаван, устао

је, одмах се обукао да сиђе у варош. Знао је већ на што иде,