Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР 197

јер су му суседи донели ванредан број- „Српских Новина“, у којима је била Краљева прокламација, збачење Намесника и либералне владе и нова Радикална Влада. Био је већ известан, да то јутро има да носи само још почасну титулу Председника Народне Скупштине коју је фактички носио три минула дана. |

Било је хладно, као и ноћас, али и суво натмурено јутро, да је ваљало обући зимски капут. |

Изишав из куће писац се упути кући Ристићевој. Ту је још била војничка стража, и нису пуштали никога унутра, као и синоћ. Дошав до „Лондона“ обрне Скупштини, али и на њеним вратима по два војника, са натакнутим ножевима на пушкама. Бдило се, без сумње, да од некуд не дођу Либерални Скупштинари да опет покваре што у Уставу, који је од синоћ стулио „у потпуну силу и важност.“ Један млад официр, командир нове парламентарне страже — Живојин М. Рафаиловић — угледавши Председника Скупштине, да иде низ брдо, изађе му на сусрет — учтиво салутирајући и као лично познат (син најближег суседа његовог Михаила Рафаиловића) — рећи ће у интимном тону: „Ако сте доле (у Скупштину) пошли, немојте тамо свраћати, видите стража је и унутра се не може.“ „Добро, добро Живко, председавај сад ти тамо...“ рећи ће му уз осмејак шаљиво Председник Скупштине, и продужи даље у Савет. Кад тамо, један практикант, радикалац, у ходнику декламује момцима из „Српских Новина“ имена кових Министара. Чим угледа писца као члана Држ. Савета прекиде не знамо код кога министра и штуче на најближа врата у једну собу. Стари чича Јова, традиционални служитељ Савета (умро за време рата од 1914) који у својој личности спајаше негдашњи „Совет“ и данашњи „Савет“ донесе, по обичају, добру кафу, која је веома пријала неиспаваности. Уз кафу прочита писац мало пажљивије јутрошња акта и факта из „Српских Новина“ и онда се крете да потражи своје скупштинско друштво. Намеравао је опет да нађе Туцаковића, као најстаријег, а ту ће можда бити и потпредседници Скупштине и посланици.

Пошао је најглавнијим путем, Теразијама, поред министарства и двора, туда, где ноћас не беше живе душе, сад врвљаше свет на хиљаде. Нарочито је отуд из вароши био огроман придолажај. Све је то пошло двору, да задовољи своју радозналост. Није ни чудо: синоћ су Београђани легли као верни поданици свога малолетног Краља, под владом Краљевског Намесништва и Либералног министарства, а јутрос су устали као поданици пунолетног Краља, без Намесништва и са Радикалном владом. Таква би промена сценарије била и у позоришту сензациона, а камо ли у истини! И то није било довољно само у новинама прочитати, ваљало је и видети; а видети се могло код двора, код министарстава. Те старе историјске доцније разорене куће, биле су сада пуне нових слика и прилика.

Писац продужи даље. Код хотела „Париза“ срете ђаке Учитељске Школе у збијеној колони, све руку под руку као леса, иду