Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

198 жив. ЖИВАНОВИЋ

у корак и они тамо двору, као и сва она маса света, кроз коју је ваљало често се и прогурати. „Ха, председник Скупштине!“ могаше се чути по неки глас иза леђа, на адресу писца 0. д. Но он је продужио даље. Таман тамо према „Злат. Крсту“ где је сада палата Извозне Банке, кад излети отуд један либерал и без добро јутро: „Где сте, за Богар! Овамо вас сви чекају“. Ваља знати, да је једва могло проћи 6 сати јутру и сва листом посланичка група либерална, и друга војска њена, беше мобилисана, беше ту. А беше јој и за невољу. Намесника нема, Министара: нема, они су „тамо у двору ухапшени!“ беше стереотипан израз, који на жалост одговараше истини. Сад је Председник Скупштине остао напољу нека врста политичког и јединог ауторитета из досиноћњег режима; наравно у очима посланика, који су га и изабрали. Заустављени, Председник стаде пред тога либерала и упита: Где су г.г. посланици» Ено, тамо, сви су ту, код „Крста“.

Уђосмо у дупке пуну велику предњу салу ове кафане, тако уткане у многе доживљаје Либ. Странке. Једни вичу: Добро југро! Други се чуде: Како сте, за Бога, смели ударити кроз ту светинуг Трећи вуку у један (леви) угао, где беху многи посланици, који, дочепавши Председника, уђоше у суседну собу. „Шта је“ упита их Председник, видећи да нешто имају да кажу. „Ето шта је, повикаше: Чича Тодор вели, да би требала Скупштина да иде Краљу на подворење“. И онда ућуташе, да чују шта ће им Председник на то рећи. „А је ли то и ваша воља» упита их Председник. „Па јесте, и треба !“... беху мало снебивљиви одговори, јер ова жеља беше у супротности са укупним стањем, у коме се цела Либерална Странка налазила од ноћас и од јутрос. Либерали су остали либерали! Председник побутав мало упитаће: „А где је чича Тодор“ „Он је тамо у његовом квартиру, код „Престолонаследника“, ми смо сабајле били код њега „и он тако мисли да би добро било. То је његов предлог“ — предлог старог династички исправног чича Тодора.' „Па је ли, доиста, то и ваша жеља“ Јесте, одговорише сад јаче. „Лепо, будите ви тупа на окупу, док ја одем до чича Тодора, да и ја видим како он то мисли. Са своје стране Председник се није изјашњавао ни за, ни против те жеље која изгледаше доиста да је општа. Међутим, жеља да Скупштина — а у овом тренутку, то беше њена Либерална већина — иде Краљу имађаше тај тактички карактер, и у томе беше једино оправдање изражене воље, да се Скупштина као таква пре стави Краљу. У тешком моменту, у коме свска званична радња, и владаоца и владе, беше негација Либералне Странке и све што с њима лично или начелно беше у вези, донста беше као нека врста израза живота и самосталности, та жеља да Скупштина иде Краљу. Са те стране — и једино са те — она се могаше бар ра-

' Историјске потпуности ради, да овде прибележимо једну сумњу Ристићеву: да је на име, двор преко поверљивог човека Гуцаковићу наговестио да се нешто спрема и да се Туцаковић уздржи евентуалне интервенције као посланик. Но, то је тешко проверити.