Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР 201

одмах на то Докић, хитро и присебно, правећи се да није разумео прави значај прекора. У истини, да је доиста био добар Председник Држ. Савета, у коме је радикална већина имала пресудну реч, и писац није имао никад и ни зашта да буде незадовољан њиме.

Обрнув се и министру Св. Милосављевићу, такође члану Држ. Савета, предс. Скупштине саопшти обојици за што је, у име посланика, дошао. М Докић и Милосављевић мирно су саслушали тражњу аудијенције за Скупштину, и, место сваког одговора, Мин. унутр. дела, пружи Председнику Скупштине већ потписан указ, тако рећи још мокар, у коме је стајало: Да се садашња Нар. Скупштина распушта, с напоменом: да се уставно није могла ни конституисати (хм! рећи ће Предс. Скупштине читајући: а ово је мало и на моју адресу !)< Да се нови избори одређују на дан 18. маја т. г. а Народна Скупштина да се састане у ванредан сазив 1. јуна т. г. Указ је датиран такође 1. априла.

Кад му поврати прочитани указ, рећи ће на то Министар уну трашњих дела: „Ето, господине Живановићу, као што видите, Скупштина је распуштена и као таква не може се ни обраћати за аудијенцију.“ Докић одмах прихвати, у тону и мирољубивом и предусретљивом: „Али кажи ти свима посланицима либералима, да ће сваки, ко год се обрати за аудијенцију лично, бити одмах примљен, само не сад одмах, јер је Краљ веома уморан и сад је тек легао да се мало одмори. Нарочито кажи госп. Туцаковићу да се јави, ако хоће, за аудијенцију, као и ти...“ „За нас из Београда лако је, одговори кратко сада већ бивши Председник Нар. Скупштине, а ја ћу то све саопштити што сте рекли и Туцаковићу и осталима, кад, према потписаном указу, другојачије није,“

И опростисмо се. Позвав подпредседника, сада већ бивше Скупштине, Николића, који је чекао у начелниковој соби, пођосмо оба колима. Још у оном узаном излазу, писцу 0. д. сену у главу да пита нешто министре, и само што ће рећи Николићу: „Хајде ти у кола, сад ћу ја!“ и без пријаве готово утрча у министров кабинет. Докића не беше ту, већ сам Милосављевић. За тим се поче овакав разговор: „Ви знате да је Ристић мој пријатељ >“ „Знам“, одговори Милосављевић, „Знате и то, да је овим неочекиваним падом први Намесник највише и најтеже погођен.“ „Тако је“ одговори Милосављевић. „Па молим вас, где је господин Ристић и остала господа» „Они су тамо у Двору у неким одајама. Отидите госпођи Ристићки и кажите јој, да ће госп. Ристић, мислим још данас, доћи кући.“ „Дакле он је здрав и жив>“ „Јесте!“ „Ја бих отишао радо госпођи Ристићки да јој однесем овај глас. али тамо је војска и не пуштају никога. Дајте ми дозволу да могу ући

у кућу.“ Онда Милосављевић, који беше припалио неку дугачку

цигару од листа, наслонив се на довратник врата што су му до стола, мирно и као поверљиво одговори: „Та стража не стоји под нашом влашћу, нити смо је ми поставили. У опште, овај цео до-

гађај извршила је војска, а ми смо дошли на готово“. Слаба

утеха, помисли писац и — оде да се придружи подпредседнику Скупштине, који је седео у колима.

1 МЕ А