Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

202 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Одмах му каже о распусту Скупштине и о одговору за аудијенцију и обојица се упуте клубу у „Империјал“. Тамо већ беху сви либерални посланици. Председник Скупштине саопшти им такође: да је Скупштина распуштена, да посланици као Скупштина не могу-изаћи пред Краља; а затим им саопшти и оно што је Докић казао о посебним аудијенцијама, за све особено и за Туцаковина.

Ово саопштење примљено је мирно; али о разлазу посланика није могло бити ни речи, док поапшени Намесници и Министри не буду у слободи. Сад је ваљало заузети положај према новом стању а то је могло бити само озбиљним и свестраним договором.

У том је било подне, а писац пође кући, да се после подне опет види са пријатељима. Кад је био на ширини пред „Славијом“, чује неку вику подаље за собом, која се понављаше. Окрене сеи први пут не спази шта је, пошто су се зикачи одмах склањали у кафану. То беше једна пијана руља, која је у т.38. кафани „Код три сељака“ (на самом крају „Краљ Миланове“ улице) пила, а кад је видела Еда супротном страном пролази писац, она је преко прага пут њега викала и драла се, С друге стране од „Св. Саве“ улице иђаше узнемирено сусед његов Мих. Рафаиловић и питаше: „Госа, комшеја, шта је тор!“ „Ништа, ништа, рећи ће ка шали наклоњени писац 0. д: „то народ позлравља председника Народне Скупштине!“ Бекрије се врате да продуже пити, а она својој кући.

После подне око 4 часа пође писац о. д. опет у варош, и с оне стране Министарства просвете и правде, сретне на Теразијама један фијакер, у коме беху посланици Димитрије Стаменковић и Драг. Гођевац, која, устављени, рекоше да иду Председнику министарства да питају: гле су гл. Министри и што се не пуштају у слободу; а Стаменковић, такође пријатељ Ристићев, рећи ће да је чуо да је Ристић већ код куће. и

Из оних стопа врати се писацкући Ристићевој, пред којом је стајао, на самим вратима, сада само један оружа : тобџија, док цео тротоар беше пун коњске балеге од синоћ, ноћас и јутрос, као трагови коњице, која је ту била. Гледајући све ово, писац о. д. жалосно ће рећи: „Служи своју земљу часно и поштено, па да ти освану г... пред кућом!“ и пође к вратима. Стражар, неки прост војник са села, рећи ће му да иде одатле. Сад је ваљало употребити једно лукавство. Правећи се као и да ке чује претњу, писац о. д. уз реч: „ама ти војниче м не знзш како се ова врата отварају“ гурне прстом у дугме електричнога звонца. То понови опет, и да се срећом не отворише врата, ко зна како би онај војник најзад схватио овај маневар. где се преко његове главе гура у дугме и његова строга опомена игнорише. Али ваљало је ући, по што по то... На вратима се појави честити жандармски наредник Љубомир, који је био првом Намеснику додат на службу! и рече

! Наредник Љубомир родом из Орашца код Аранђеловца, после 1. априла није се више враћао у трупу. Иступио је и остао је кући Ристићевој после дуго. Кад је са здрављем, дошније, ослабио, нађе се начина те се опет врати у жандармерију ин одаслат је у Ужице, где је по брдском пределу, здравље поправио. Био је то добар младић и веран.