Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР 208

војнику да одступи те писац могаше најпосле ући у кућу. Видећи наредника бледа и суморна, рече му да изгледа слаб. „А ко не би господине био болестан од ове големе несреће и бруке!“ рећи ће наредник првог Намесника. Овај човек није био од оних, који су гледали да ћаре по паду својих господара, познавајући њих и њину кућу. А ове речи наводимо за карактеристику осећања и схватања нових прилика и код ових редова. /

Једва једном ево нас у нама давно познатој соби за рад првог Намесника који је тачно над главним улазом у кућу, на торњем боју, са прва два прозора. Но он беше у одајама на одмору, после тешке кризе и дуге пробденисане ноћи у новоме дворцу, где су остали и до после подне идућега дана, 2. априла, када су и Намесвици и Министри спроведени кућама. После неког времена чу се тих одмерен ход Ристићев, који долазаше у „канцеларију“. Отворив врата, он са мирноћом њему својственом, тихим гласом, који је одавао ипак тежак душевни бол увређена државника и човека, приђе своме пријатељу с речма: „Како си бивши председниче Народне Скупштине, поздравља те бивши Краљевски Намесник!“ и пружи руку. Шта му се могло на ово одговорити" Он је у поздраву казао и одпоздрав. Сви, доиста, благодарећи Господару, бејасмо данас бивши: и Намесници, и Министри, и посланици, сви... па и Председник Скупштине»

Седосмо, и он пун нестрељења питаше: како смо и шта напољу чули о овој ноћашњој несрећи» Каза му писац 0. д. све што је дотле чуо и знао, после чега и први Намесник допуни слику, како смо је већ напред изнели. Затим упита за остале и рече да се нала да су и г.г. Министри већ код својих кућа. Интересантно је прибележити овде, да први Намесник рече, да су они све до јутрос били у уверењу: да је ту и Краљ Милан. Наравно, он није био лично ту, али у духу није био ни одсутан. За „први 'април“ дао је иницијативу Краљ Милан; извршили су га часници дворски, ађутанти под упуством Илије Ћирића првог ађутанта; Кргљ Александар дао је делу спољашњи ауторитет) а радикали, чија је веза са делом преко Докића и првака јасна и очевидна, поклопили су сву продеротину, коју је „први април“ учинио и на Уставу и на правном поретку у опште, и — као што ћемо видети

! Доиста сваки од министара у дворским колима, а уз пратњу по једног официра, одведен је, мало заобилавним путевима, кући и ту остављен, док је пред кућом стајала јака стража, која је са свих тих места дигнута трећи дан, у суботу д. априла и приступ кућама био је тек од тад слободан.

Није без интереса прибележити шта је Живојин С. Величковаћ, мин. правде кога су заједно са Кундовићем извезли из двора, при растанку са официром рекао изискавши реч, да ће то офицер доиста и казати Краљу: „Е, кажите Његовом Величанству, да се овако са пријатељима не поступа, и да ће Бог, кад тад, за овакво поступање учинити по правди...“ Величковић, који је овде доиста био пророк, у оно време много је наглашавао своју кураж и справедљивост овога недобровољног опроштаја са двором а после а првоаприлске вечере, у којој је на фантастичној слици, коју су о овој вечери ускоро издали победоносни радикали, Величковићу дата нарочито интересантна позитура.