Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

206 жив. ЖИВАНОВИЋ

више“, да је онај крвави шамар, који је посред лица ударен тој истој Странци 1. априла, којим јој је опипљиво дато на знање, да се не полаже ништа. више ни на њену династичност, ни на њене традиције.

Ово је добро погодило, на оној страни, која је навикла била да се и ударци и понижења сваке врсте сматрају као израз „ми„лостиве благонаклоности!“ Либерали, који су се отискивали, од сад, на бурне таласе недогледне политичке пучине, без изгледа на "блиско пристаниште мира и тишине, избацили су један сигнал, који је запрепастио оне, који су стајали на „тврдој стени“ краљевскога ауторитета, удруженога сада и са радикалном свемоћи.

По закону о штампи није гоњена ова либерална проклама„ција,! али видећемо ускоро, да није остало без испаштања.

Тако Либерали; а Радикалиг Они су до безумља били радосни, и објављивали су шта ећ ог! да је „Краљ спасао Србију!“

У чланку, који је носио баш такав наслов: „Краљ је спасао "Србију“, дан раније но што је угледао света проглас Либералних посланика, „Одјек“ је 6. априла (бр. 64) следећим начином прослављао и спасење Србије и јунаштво Краљево и нову победу удруженога народа и Краља... Ево неких места из тога гласовитог чланка „Одјекова“, који је доцније често цитиран од разних противника радикалних, а при промењеним приликама.

„Каква величанствена појава у Дому славних Обреновића! Детић од непуних 17 година залаже све за спас свога народа и побеђује брзо, одлучно, славно! Србија је једним махом извучена из анархије, из очите опасности унутрашњих немира и узвишена опет на место, које је српском народу Богом одређено...

„Српски народ има да се дичи и поноси својим младим Великим Александром (курсив је у оригиналу). У историји света нема примера, да су Краљеви свој живот и круну залагали за уставне слободе и права својих поданика — Србија је срећна да има младића Краља, који своја дела у историји српског народа отпочиње тиме, који с примањем краљевске власти у своје руке, осваја сва срца српска, загрева их безграничним пожртвовањем и оданошћу за сва дела, која мисли отпочети. |

„Млади Краљ био је не само најосетљивијега срца за свој народ, већ је имао и толико владалачке мудрости, да су му подлегли лукави византијски политичари, који нису веровали ником, па ни својим очима у глави, који су се руководили искључиво својим личним користима и који су не само били увек готови да их претпоставе интересима народа, већ су се тиме руководили у свима државним делима — и на послетку морали су увидети, да је краљ ђетић од 17 година и патриотичнији и мудрији и јуначнији од свију њих и да је једним махом раскинуо све њихове себичне планове и Србију спасао, а себе прославио.

! Председник министарства пребацио је једном приликом либералним посланицима недостатак куражи, што се нису сваки поименце, већ онако сумарно, пот“

писали. Но то није мењало значај изјаве, ни умањило њено дејство. То су најбоље „потврдили нови династичари радикални.