Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР 207

„Краљ Александар показао је даље, да је Устав, којим се ујемчавају права и слободе народа српског, тврди бедем, о који ће се разбити сваки сепаратистички покушај...

„Краљ Александар спасао је Србију. Краљу Александру кличе цео српски народ: Слава, слава, слава Великом и Јуначком Младом Владаоцу!“

4 цела ова фанфгронада није ни зашта друго, до — због тога, што је Краљ Александар плодове овога жалоснога догађаја добацио Радикалима. Сад су они на влади и све је добро. То је дубљи узрок свему овоме ликовању. Јер у ствари, нити су Радикали веровали у какво јунаштво Краљево, пошто то и није никако јунаштво призвати на вечеру два старца и неколико још људи, па их опколити војском и себе онда проглашавати „владаоцем“; нити су могли веровати, исто тако, у неку мудрост момчета од непуних седамнаест година, ни у његону преданост Уставу, слободи и правима народа, јер се владаоци у томе погледу цене при крају своје владавине, а не тако рећи прво јутро после „заузећа“ власти. Али пошто је Радикализам синоним и народа и државе, а Радикализам је сад у добитку, онда је и Краљ, који је то омогућио, и јуначан и мудар и ђетић и славан, па чак и — велики!

Ш

„Први април“ с наличја. — „Први април“ 1893. имао је своје победиоце и побеђене, своје слављенике и своје жртва. Жртве су били у првом „реду. Краљевски Намесници, а за тим Либерална Странка: њена влада, њена скупштина "и" сви њепи туди-одепрвог до последњег. Либерали у држ. служби били су стављени на „бели лебац“ и либерали у народу изложени обести често пута гомиле. Куд се год погледа, добра ни с које стране, па ни наде не беше на какво добро. Тео беше либерални положај — заједно са Краљевским Намесницима, који беху такође либерали, јер и њихов, како је Ј. Ристић рекао по уласку у Намесништво „привремени“ растанак беше престао — и тај положај беше положај побеђених, истина мучки; али увек се с разлогом говорило, у старим ратовима, као и у модерној политици нарочито српској овога доба: тешко побеђенима !

А нпобедиоциг Они беху права супротност од Либерала. Сви плодови победе, без икаквих жртава уз то, беху на њиној страни. Они беху моћни задобивеном победом, која је велике ауторитете, умешане у овој мучкој завери, учинила још силнијим, безобзирнијим. Ту беше сам Краљ, који је олако стекао титулу „великог Александра“, аплаудиран са свију страна; беше влада, која се грејаше у милости младога „јуначкога“ и „мудрога“ Краља; ту беше _ Радикална Странка, сада свемоћна, јер не беше за њу више Ни утакмице ни_уљакмичара. Политичко поље беше остало само за њу; а онај терет напредњачки, што се вешао о њу, као. саучесник у завери, она је за сад великодушно трпела, као што је гледала и напредњачког једног министра у влади. Све што беше на распо-