Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

208 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ложењу, беше радикално, а радикално значи што и народно. Царство од „!. априла“ 1893. беше царство народно, са народним владаоцем на врху. Ко још може сумњати у сталност свега овога» Ко би још, и ако би хтео, могао подрити ово стање, које је честитао и — Краљ Милан!

То беше она сјајна, бљештећа страна „првог априла“. Па ипак, тај фатални дан и његов чин, имађаху своје мрачно наличје. Кад се са овога „величанственог дела“ скину декорације, погасе лампиони и остане сам наг костур његов, онда се види како је оно грубо, неотесано, просто и како даје мало гаранције за трајност. Ту се пажљивом оку одају и истичу ближе везе узрока и последица, истичу се чињенице прошле и чињенице садашње, ту стрчи између њих и сав морал или боље рећи неморал мотива, који су створили „први април“, а сњимисвеоно што ће тек доћи, кад прођу први медени дани и дође на ред политичка проза са свом својом свакидашњом сувопарношћу, и изађе свака страна на среду са својим правим рачунима. А свакад је му«а измирити рачуне, где ће се сви јавити као потражиоци: и Краљ и Влада и Скупштина, па и неизбежни краљеви родитељи, који беху ту, Богу хвала, живи и здрави, и то онакви исти, какве их већ знамо.

Расмотримо с тога пре но што пођемо даље, још једном политичке чињенице, које су дошле у судар „првог априла“. Из тога расматрања произаћи ће и видеће се наличје „првога априла“.

Поглед нам пада прво на Краљевско Намесништво и Намеснике.

Положај њихов са самог почетка беше мучан. Њима ваљаше радити са Радикалима, који не знађаху нити какве обзире, а у неку руку окренутих леђа Либералима, који такође не беху без неких нада после абдикације. И заиста, Радикали по мери своје задовољености цењаху и сам правни положај Намесништва, Оно им час изгледаше „наметуто“, јер. га. није-бирала Скупштина и ако-је оно по пореклу свом ЛО _ им_ уставно; частим Памесници не беху довољно правилно инсталирани, јер не беху положили заклетву пред Скупштином, и ако су је они положили тачно и исправно у моменту, кад се заклетва једино и полаже: при примању дужности, у недостатку Народне Скупштине; јер њу требаше тек бирати, да би се у опште по новом Уставу имала. А како Намесници још не беху ни Радикали, то они у очима чистокрвних присталица ове искључне Странке беху као нека инвазија у политички живот, у коме сами Радикали имађаху права на све. Али ми смо видели, како су Намесници својим мудрим држањем и одмереним тактом, савладалн све ове предрасуде. Обе се стране, и Намесничка и Радикална, беху постепено тако навикле једна на другу, да су послови политички у Србији, са оним наследством какво је абдикација дставила, ишли правилно, у колико у Србији, свака политичка радња у опште могаше бити глатка и успешна. Владавина Намесништва беше владавина чисте уставности у најлепшем смислу речи. Она већ прве године имађаше да укаже на знатне успехе и напретке, у којима смо ми без резерве нагласили и заслуге

МА _ ши