Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР 209

Радик. Странке. Она поред државних послова на пољу позитивна рада, савлађиваше и несретне дворске кризе и отклањаше, једну по једну, сметње, које су с те стране спутавале нашу земљу, убијале јој углед и служиле на саблазан. Једном речи: владавина Намесништва са Радикалном владом и већином у Скупштини, беше супротност владавини до абдикације. То се осећало свуда, у земљи и на страни, то се ценило достојно. М ако Намесништва беху увек нејачији и привремени облик владавине, Србија и њен углед за време те владавине беху већи и јачи у сваком погледу. То долазаше од реда, који је у државним пословима наступио после осмогодишње анархије и превртљивости политичке, која беше настала од 1880 године. Ма како да беху Радикали врлетни и музно друштво у политичкој сарадњи, они ипак беху велика снага и она је сада први пуг како треба уведена у послове и дошла до пуног израза. Настале беху и последице, које су природне после засићености с једне, а неизбежног незадовољства с друге стране: т. ј. јавише се несугласице међу самим Радикалима, доказ више, да је одржање Радикалне Страчке на влади и једини начин да се она истроши. Тај политички метод укроћавања, који Краљу Милану никако не иђаше у главу, стари Ристић разумеваше одлично и са примерном стрпљивошћу извођаше даље.

Умре други Намесник Протић, То је била прилика ди и Радикали уђу у Намесништво, да и у том правцу задовоље своју безграничну_и_оправдану _ амбицију. Нико против тога није ништа имао; изборна чињеница, Скупштина, беше радикална, и Намесник, који би се бирао на упражњено место као трећи, имаше без поговора бити радикал. Намесништво се интересовало једено за личност, па не ни за личност, већ за „круг кандидата, из кога ће произаћи трећи Намесник“. То је интересовање било легално и оправдано, јер, по речима првог Намесника: њих тројица „сачињавају једну Устевну вољу“ и у интересу је њихова позива, да буду једни другим колико толико слични, приближни. Знамо већ, како је текла цела ствар и како се најпосле разбила о упорну ћутљивост радикалног вођства на влади, да оно незна о томе „ништа“. Намесницима се овакво држање учинило подозриво и после поновљеног лојалног покушаја да се дође до разбистре

: ења обостраних погледа и намера дошло је до кризе, до промене владе.

Јесу ли Намесници прибегли овој крајњој мери, што су имали тако неодољиву нетрпљивост наспрам Радикалар Противно томе сведочи дотадашња дуга владавина са Радикалима. И ако се овз нетрпљивост могла доиста и приписати другом Намеснику, гарантија противу ње била је умереност првог Намесника, који никад није државна питања решавао по личним симпатијама и антипатијама, а најмање тада, кад овде није ни била у питању једна личВОСТ, но читава једна велика Странка. На против, какав пакт са Радикалном Странком, само би појачао Намесништво за остатак његова делања до пунолетства. Но овде није била реч о пакту већ о целисходном попуњењу Намесништва, у смислу радикалном,

Пол. Ист, Србије Ш 14