Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

210 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

али са умереном личношћу. М кад се та извесност није могла прибавити, настао је прекид. Заштог За то, што су. Намесници брижљиво водили рачуна 0. игурности династије и изгледа бојали су се изненађ, ња у том погледу. Ако би промена _-ол-9.-авг. 1892 била Е оцењена као политу грешка, она је нотекла само из жеље тадашњих Намесника, да се одржи правни поредек у дре ви, који су они, заједно са личношћу малолетног КР. ља примили. Они с сигурност младога владаоца сматрали као неки „зманет“ који се мора невредим сачувати до "краја. Они су били поштени људи, који су и при свима непријатностима за њих лично, озбиљно схватали своју дужност и свој позив, и нису могли да допусте, да им вршење тог позива, као мандатора, дође у сукоб са савешћу, као људи од части. Резултат је ових премиса тај: да је на овакво Намесништво, у коме су били један Ристић и један Белимарковић, сваки други и могао и није могао ударити. али Краљ, краљев отац, чланови дома Обреновића, нису то смели учинити ни по коју цену, ако су и за тренутак ценили савесност, часност и службену верност људи, који нису ничим дали доказа 0 противноме. На против: целокупан дуг и плодан рад Јована Ристића и за владе Кнеза Михаила, када су градови добивени; и за доба првог Намесништва, када је ваљало династички прекинути конац наставити и династију понова учврстити; и за владе Кнеза Милана, када ваљаше ратове водити, када је Србија увећана и независна постала, једном речи: свуда тамо, где су Обреновићи на успехе указивали, ти успеси беху нераздвојни од имена једнога Ристића, они управо беху само у многоме, могући мудрошћу овога великог државника модерне Србије. На тога човека нису смели Обреновићи подићи руку, ако не би јавно пред целим светом пљунули на врлину, на часност и верност, и еклатантно доказали: да је служба Обреновићима један узалудан посао, да она не може стећи право на заслугу, да не ре чемо на захвалност. То што рекосмо 0 Ристићу, важи, и за Белимарковића у оквиру, у коме су услуге и овога војника за династију, нарочито у моменту, када се преламала судба њена у де ћембру 1858. Штедити та два човека била је дужност Обреновидима: њих осрамотити, значи династију покрити жигом незахвалности. Па ипак су оба жива Обреновића, отац и син, то морално самоубиство извршили „првог априла“. У сурвању Краљевског Намесништва тога дана, сурван је и морални углед династије, која није никаква апстракција, већ и њој су носиоци људи, који имају своје моралне дугове. И цареви и краљеви не смеју без неизгладиве своје штете, безобзирно, само по сили своје власти и прерогатива, тих се обвеза одрицати, или чак политичким премлаћивањем личности, којима се дуг дугује и исти са себе стресати. А „први април“ је једна масакра својих давнашњих, овде можемо слободно рећи: својих још јединих пријатеља!

Болно је засео Ристићу у грлу последњи залогај, што га је принео, ништа не слутећи, устима, за краљевом трпезом „првога априла“. И кад је, после неколико дана, призвао писца овога дела,