Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

212 ЖЕВ. ЖИВАНОВИЋ

конвенција и т. д. Бив. Намесник Ристић опет стави писцу у дужност, да нађе бившега Предс. Министарства (за Намесништва) Н. Пашића, и да му каже: да би он имао основаних разлога, да такве инсинуације за доба Намесништва у „Одјеку“ не допушта пошто он — Пашић — зна најбоље, да је Влада Радикална, у којој је он био и Министар Спољ. Послова, у томе погледу, што се тиче неких „тајних уговора“ била потпуно слободна и без икаква притиска и ограничења у своме раду. Пашић не поричући ништа, прими ову поруку и обећа да ће „у кодико могне“ учинити шта треба са своје стране; јер, додао је, у „Одјеку“ не заповеда он сам („Одјек“ беше у то време и орган Мил. Пироћанца, у коме је овај преко Ст. Протића чинио своја саопштења и вршно нападе нарочито на Ристића и либерале).

Некако у то време изиђе у париском „Тетрз-у,“ у облику телеграма из Петрограда (куда су радикали ускоро саопштили. садржај тајне коввенције) и шта су биле главне уговорне тачке између Србије и Аустро-Угарске по тој конвенцији, и то: 1. Србија се одриче сваке агитације у Босни н Херцеговини и чак ће помагати и угушње евентуалног устанка тамо; 2. Србија се обвезује да неће закључити никакав уговор, политички или економски, са другим државама без претходног сазнања Аустро-Угарске; за то опет: 3. Аустрија гарантује Краљу Милану и његовим наследницима престо у Србији и 4. да ће да помогне српске асперације у правцу југоисточном и све што би Србија као победитељка тамо освојила А.. У. овој гарантује, као и на случај да буде побеђена, што јој гарантује интегритет. Томе следоваху и опширније обзнане у Реуце де децх топдез о тој конвенцији.

После овога ни Ристић није више ћутао. (Он се враткно на априлске дане и приповодаше како је предао Докићу конвенцију. Имао је Ристић намеру као што смо већ рекли, да конвенцију преда у запечаћеном завоју, гли у томе некако испадне печат, који је на конвенцеји висно о црно-жутом (аустр.) јемственику, и све то, као и укупни облик акта, учини угисак на Докића и он, радознало, упита: „Шта је тор“ „Немајући шта више крити“, вели Ристић, ја му одговорих: „Ето, једно наслеђе из доба Напредњачке Владавине. “ Неки доцније говораху, да је Докић причао, како му је Ристић том приликом рекао, упознав га са природом акта: „Ово је и нама одсекло главу, а то ће је одсећи и вама (радикелима)“. За тим већ конвенција и у детаљу није била тајна за све чланове владе, па и за Петроград.

Упитан од писца: има ли препис од те конвенције» — Ристић одговори да нема; али, додао је, да је онако, како је у „Тану“ у изводу саопштено. „Ја сам је, вели, метнуо у онај сандук и ту би по мени иструлила. Наравко, да сам је прочитао и ца би је преписао. Али ко се је надао „првом априлу“, који је пресекао све на пречац и изненада. Једно сам само гледао: да остане тајна за све владе и све Министре, а из разлога ла владу ставим у повољан

положај, да буде слободна и самсопредељива у раду, јер је кон-