Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

214 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

питање, одговори Ристић, управио и мој давнашњи пријатељ Игњатијев, с ким сам се, после „првог априла“ видео у Бечу. Ја сам, продужи мирно Ристић даље, на то питао мојег пријатеља: Има ли он сина, и би ли се надао од њега каквом опасном препаду» Не; не дао Бог, одговорио је Игњатијев. Тако и ја, продужи даље Ристић, како је све то, и оно претходно, дословце испричао и писцу овога дела: Истина у моме случају није реч баш о сину, али је нешто аналогно томе.... Ја сам се надао свачему другом, само не томе. Могао је доћи атентат, могло је бити нереда, побуне управљене на Намесништво, све је то било могуће; али да ће ме онако напасти с оне стране, коју ја чувам од сваке _ опасности, томе се, господине генерале и пријатељу, нисам никад могао надати....“ То је био уједно одговор и Краљу на његово питање. После овога, он није више био радознао и — ућутао је.

Послужења, која су нуђена тада првом Намеснику у двору, он је одбио, и ми ћемо имати прилике да видимо и зашто.

Тиме ће се само допунити слика „прво-априлска“ и уједно наћи кључ, који ће још ближе објаснити ону лакоћу, којом се прија тељима, без особитих скрупула и без гриже савести, завртала шија. Но о том доцније.

Сад да видимо „први април“ с наличја и у погледу и осталих чињеница тога дана.

После Намесништва, долази у оцену Либерална Странка и Влада. Са Краљевог гледишта, то је била странка династична. Бар ју је тако њена прошлост обележила, и тај је жиг она вукла к после и све једнако, кад су на престо дошли Обреновићи побочне линије, по угашењу правих Обреновића и по крви и по духу, као што беху Милош и Михаило, коју је обојицу вратила у Србију и на престо Либерална Странка 1858. г. Тај је жиг династичности вукла Либерална Странка и онда, кад је Кнез и Краљ Милан у датим му приликама, које су се указивале или их је он сам стварао, и када је све стављао у покрет, да је сломије, да је одгурне од себе, да је сурва на степен неспособности, како не би ваљала ни себи ни другоме. Док је ова Странка, у очима великог дела народа, била „крива“ што је Србију усрећила владаоцем, који је нарочито од 1880. ипаугурисао познату владавину насиља, расипања и тајних конвенција, дотле је та иста странка на сваком кораку осећала, непосредно или посредно ударце тога истог владаоца, кога је она доиста утврдила 1868. на престолу Србије, пошто га је Блазнавац претходно сам с војском прогласио за наследника Кнезу Михаилу. Либерална Странка тако је стално горела на две ватре. И она је све то јуначки сносила, све у некој нади на боље, али и у болном осећању неправде, која јој се стално чинила и пре и после „првог априла“, све догод је било Обреновића, нарочито последња два на престолу Србије.

И кад је Намесништво у августу 1892. једино и самоу интересу сигурности престола, апеловало на Либералну Страску и из