Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР 915

ње примило владу, онда су се Либерали томе одазвали и као елеменат реда и поузданости. Наравно, да су тадашњи први људи у Странци имали и чисто партијских обзира, који су лежали у њеном оснажењу на власти. Тадашње вође Либ. Странке, потпуно еманциповани и од Намесништва и од бив. вође Ристића и у свему самоопредељиви, могли су се и овога пута, као оноиу фебруару 1890. не примити. Али они су се примили; а тиме су у једно. примили и све козсеквенције доласка на власт, у оно време и у оним приликама. Борба за изборни успех била је очевидна и могло се предвидети каква ће бити. Она је таква и била, — и није у Србији ни пре, ни после тога она једини пример борбе те врсте и свршила се са релативним успехом. После конституисања и отварања Народне Скупштине, уочи „првог априла“, није више ништа стајало на путу, да се и Радикали, који су изашли из Скупштине, увере, да се ибезњих имимо њих може владати земљом. У то се, наједном и изненада, као некакав Пеш5 ех тастпа, јавља малолетни Краљ и свргава са положаја Намеснике и Владу, јури једну Скупштину и целу једну Странку, која је стајала ту, такође као и Намесништво, у првом реду у интересу његове краљевске сигурности. Шта су се једног непунолетног владаоца, који је у те дане полагао испите, и имао још 1'/4 године да се учи и усавршава до пунолетства, могле тицати партијске борбе и хрвања!! Разлози су за то само извештачени или са стране сугерирани, они су сви били неистинити, привидни, срачуњени за другу задњу намеру. Он вели у својој прокламацији: да тек он повраћа Устав у „потпуну силу и важност“, видећемо — докле» Он вели, да су у „последње време“ грађанска права његових драгих Срба дошла у „такву опасност“ —- видећемо, како ће их он ценити и поштовати; а већ да и не говоримо, да су и Либерали и Радикали на једном нивоу стајали у јавном животу, и да други, тога ради, нису се могли за углед првима истицати, или у интересу „грађанских права“ отимати власт од једних и давати оним другим. Краљ даље вели, да је уставни положај Народнога Представништва „тако јако понижен“ — видећемо, како ће се Народна Представништва под њим на висини одржати! За сад су то само речи, фразе, којима је Краљ и они позади њега маскирали свој поступак, а Радикали кљукали њима остали свет. Дела и недалеко време ће најбоље показати: шта је ко „првог априла“ у истини мислио и ради чега је тај дани његов догађај у опште постао.

Сем што је Краљ, у друштву са својим оцем, сурвао једну Странку, коју је требало чувати као резерву, они су обојица, са свога гледишта, имали и даљих разлога, да оставе, да Либерали до краја извојују свој положај и учврсте га. МИ кад се не би Либерална Странка рачунала у пријатељске Странке, династија би, са чисто рачунскога свога гледишта и хладнога разума имала пуно разлога: да се, на против, ргдује равнотежи, која би се ојачањем Либерала до пунолетства васпоставила у колебивим партијско-политичким приликама. Тада би Краљ, примајући власт, био у повољ-