Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

915 жив. ЖИВАНОВИЋ

ном положају да бира и не би пао на милост једке Странке, ма која то била, нати би му требало да се безакоњем служи да наизменце једну диже а другу обара. И на тој страни, дакле, у погледу Либералне Странке, Краљ поред тога што јој је учинио крваву неправду, он је и политичке прилика довго на такву низбрдицу, да ће их ускоро морати својим леђима подупирати. Сад, је, велн, спасао Устав и грађ. права од Либерала, живи били га видели, нећемо дуго чекати, где ће тај исти Краљ још жешће прокламовати, како се спасава од Устава, од грађанских права и слобода и од — Радикала! У тој наизменичној противуречности састојаће се управо и цела његова владавина.

Но да расмотримо још ближе положај Краљев, управо да се уставимо и на његовом психолошком стању, какво је у њега морало бити у припреми и иззршењу „величанственог чина“ 0 „првог априла“, а нарочито после њега. Кргљ Александар, у својој непуној тек седамнаестој години, и ако привидно у центру првоаприлске акције, ипак ту није био ништа друго, до једна лутка са видном улогом. Али баш за то је он добио и сувише велико мишљење о себи, својим способностима и својим правима. Учинивши без препреке један преврат, он је стекао уверење, да је у нашој земљи њему од сад све могућно; аплаудиран за такев свој поступак од „најјаче и највеће Странке“, он јето своје жалосно дело видео заоденуто ореолом популарности. Ол је сад на један пугвидео да га зову јунаком, да је чак и „велики Александар“ и кличу му: слава, слава, слава! За што» Што је извршио један политички и дожавни удар прве категорије! Он јеи сувише млад, да не би ови фатални усклици остали стално урезани у његовој души. ИМ доиста! Краљ Александар, сурвајући једним ударом толике ауторитете: и Мамесништво и Владу и Скупштину, све у један мах, стекао је себи узерење, да и нема више никакве силе, коју он не би могао савладати, по оном истом самозваном „праву“ по коме јето учинио и првог априла, М ми ћемо видети, колико је, у току времена, само још ојачало у њему то уверење. Сурвајући људе м ауторитете првог реда, Краљ је стекао особене погледе и на сам Устав, који је он — проглашавајући се као непуволетан за пуноправна Краља — не само по начину већ безобзирно подерго у најбитнијој одредби његовој. Он је присвојио себи на делу „првог априла“ право, да и од сад цени и оглашава: кад је Устав у „потпуној“ „сили и важности“, Наравно, тој позитивној оцени следоваће и негативна, када ће Краљ огласити да је Устав довољан и у каквој „непотпувој“ „сили и важности“, да се, најпосле, може бити и без њега; да се Устави могу исто тако као Намесници, Скупштине и Владе, за ноћ мењати,.. у

То је онај политички отровни екстракт, којим је душу своју напојио „првог априла“ Краљ Александар. То је уједно = онај велики грех, који су својим пристанком омогућили Радикали и који су они својим поздрављањем узвисили до ступња врлине и до заслуге

за Отаџбину; ти исти Радикали, који су се хвалисали, да су се.