Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

" КРАЉ АЛЕКСАНДАР 217

шелога свог пол. живота и рада борили за праву уставност, за ограничена уставна владаоца, 32 слободан самоопредељив нгрод.

"Треба само — поред онога што смо ми, у књизи [. изнели о тежњама Радикалне Странке у осамдесетим годкнама — ближе ра-

смотрити и „Нацрт радикалног Устава“ од 1883 коме је био аутор главом Никола Пашић, а усвојио га Главни Радикални Одбор и разаслат свима партијским одборима у земљи, па разазнати све првобитне погледе ове Странке, а нарочито на владаоца и његов положај. Он по том радикалном Уставу, представља само једну безначајну фигуру, наравно до бољих времена. Јер, по члану !. тога Устава: „Српски је народ суверен у Краљевини Србији. Из народа потиче свака власт. Народ је изгор и утока власти у држави“. Раша Милошевић: „Тимочка буна“ стр. 108 и даље). А данаср Они су само добро накићени и нахрањени „првоаприлски“ носачи, на које ће се ускоро сурвати сав терет, који су они на се, без резерве и без ограде, примили дижући у висине једно самовољно краљевско момче, како су они то чинили у династичко-дворском преврату од „првог априла“.

(С тога о њима, поред онога што смо довде у току догађаја већ казали, нећемо овде даље ништа рећи. У наличју „првог априла“ Радикали су само једна бедна и жалосна фигура. Они су налик на ону, која се по библији, за чанак сочива продала, а Радикали ће, поред изгубљене своје политичке „целомудрености“ остати ускора и без чанка и без сочива.

А Краљ Миланг Јов. Ристић (који је исте 1893. године, бавећи се дуже ван земље! написао нарочито дело: Завера од првог априла), назива Краља Милана Улисом, „који нам је, вели, угурао у град дрвенога коња“. — Шта је он радио, каква је његова улога у овом догађају г

Као год што је Краљ Александар само привидан иницијатор и фигура само напред истакнута и с тога највише видна, тако је обратио Краљ Милан овде прави иницијатор и фигура, која се мудро држи у позадности, па се с тога најмање види. Само је он могао имати толико бевобзирности према будућим догађајима и последицама тога догађаја, да је се без устезања и скрупула могао решити на њега. Шта га се, у осталом, св= то тицало» Он је рачунао,

_| Тада је Ристић остао без мало пола године на страни, са породицом отишао је некако још, у мају, вратио се позно у јесен. Ради историјске потпуности ваља нам навести: да, по свој прилици, ово бављење на страни оба Намесника, и Ристића и Белимарковића, није било добровољно, То је писац ових редова посредно дознао, саопштивши Ристићу како је чуо, да је Белимарковић рекао неком, како се они, „неко време морају уклонити из земље, по жељи краљевој“. Ристић се нађе веома изненађен овим саопштењем, и само Не рећи: „Чудан је човек тај Јоца! Како је могао тако што причати2!“,,. Али је одмах ту и застао, не казавши даље ништа. Ствари су морале свакојако озбиљно стајати, јер је Ристић, пред полазак, предао писцу овог дела један акт од великог поверења. То је било „пуномоћије“ потврђено влашћу кварта врачарског 10, маја 1898. Бр, 3645. којим Ристић, између осталог, овлашћује писца: да остаје, место њега као пуноправан располагач и чувар његова свеколиког непокретног имања, с правног закључења погодаба и поравњања свију врста у име Ристићево. Кад је Ристић и идуће године, по обичају, ишао у бању, предао је попова писцу ових редова то пуномоћство.