Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ПРВИХ ДЕВЕТ МЕСЕЦИ НОВОГА КРАЉЕВАЊА 22Е

су ми поднели честитке приликом примања Краљевске власти ЈЕ априла о. г.“ (тек с21!) и, допуштајући да Прелседник ово писмо“ објави, Краљ исказује своје високо задовољство и на „живом оду“ шевљењу и најсрдачнијем дочеку“ и приликом путовања од Београда до Кладова. „Ја, завршује Краљ: с нарочитим задовољством истичем још и срдачно учествовање мога драгога народа у мојој личној радости последњих дана, које сам провео у Кладову са мојом узвишеном Мајком.“ Краљ Милан, који је се у својој новчаној мизерији већ и сам појавио око куће бив. Краљице у Бијарицу, ћутке је примао и ове догађаје и изјаве радости због састанка сина и мајке, која, у осталом, вије толико сад марила да што пре дође у Србију.

Задржат поглавито избориха, који су били на прагу (18. маја), а затим састанком Скупшти-е (1. јуна), Краљ је после три месеца предузео и друго необично велико пугозање по западној, средњој). и источној Србији. На том су се путовању истакли и некоји моменти веома интересантни, у којима се нарочито истече контраст“ између новога, без сумфе извештаченога афектирања и старога правца, при чему син Александар дезавуисаше оца Милана.

16, августа Краљ је пошао из Београда и посетио редом: Обреновац, Уб, Ваљево, Косјерић, Ужице. У повратку отуда: Пожегу, Гор. Милановац (преко Ваљева), Аранђеловац. Из Аранђеловца Краљ са свитом оде 26. авг. у Тополу, и ту положи венац. на гроб Вожда Ђорђа Петровића Каргђорђа, који је сарањен у својој тополској црквици. „Полажем овај венац — рекао је Краљ. при том — у славу и спомен оном човеку, која је први почео устанак за ослобођење Србије — великом Карађоођу!“ Из Тополе се Краљ опет врати у Аранђелевац, где прими у свечаној аудијенцији султановога посланика Тефика.

Киша од ордена обележила је и овај пут, тако радостан за радикале.

Из Аранђгловца Краљ продужи даље и обиђе: Параћин, СокоБању, Књажевац и 2. септембра био је у Зајечару, месту радикалне погибије од пре десет годана (1888).

Ту је узпут ваљало дати сатисфакцију живим и мртвим Радикалима. Краљ Александар је то учинио приликом отпоздрава народу : „Ја знам, рекао је он гласно да сав народ чује: да 1883. Црноречани нису устали противу Краља, јер за тај покрет носе одговорност људи, који су налазили својих нарочитих разлога у тежњи да завађају Краља с народом. Ја ћу се, будите уверени, рекао: је Краљ даље у току својега отпоздрава:: старати, да то веровање и уздање (народа у Краља) оправдам тиме, што ћу све своје силе заложити добру и срећи мога народа и миле Србије, вазда чува. јући и бранећи — права народна!,..“

Видећемо,

Из Зајечара Краљ оде у Неготин, одатле у Брзу Паланку и Доњи: Милановац, из кога скрене с Дунзва опет у дубипу земље: Мајданпек, Кучево и код Градишта наиђе опет на Дунав.