Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

Ри

ле

924 _ жив. ЖИВАНОВИЋ

после свакога од њих, завршује питањем: „је ли и то законито,

Господару7!“... „У сред Београда, вели се у томе чланку, на три дана после знамените вечере у краљевском двору, што потсећа на историјске гозбе Абасада, како Кастелар вели, власт са жандар-

мима отима општину (беогр.) и из ње истерује законите представ-

нике њене...“ „Изгинућемо, а не дамо се олошу. Жалићемо се увек кад нас нападну, али не више Краљу, за кога су ови јауци палих

жртава, обична новинарска лаж. Жалићемо се народу, а он ће нас:

једном чути и разумети“.

Конфисковање и оптужење органа Либ. Странке био је одговор на ово. Но на томе се није стало. Либерали су тек имали да осете шта значи „ново стање“.

:

Народна Скупштина беше се састала у ванредан сазив 1. јуна у Београду.

Као прво, Краљ Александар имађаше да пред њом положи заклетву на Устав, а за тим да се посвршавају најнужнеји послови, која не могаху чекати до редовног састазка скупштинског (1. нов.).

У свечано декорисаном Народном Позоришту беху се искупвли посланици, и после брзо сершених претходних послова јер сви избори беху „законити“ а председнештво (Пашић, Катић, Вуковић) брзо изабрато — заказан је свечан састанак на дан 4. јуна, када ће нови Краљ отворити Народну Скупштину н положити заклетву.

Престона Беседа, којом је млади Краљ отворио ову прву своју Скупштину у многоме је погледу интересазтан акт, Она је, од прве до последње речи глорификовање „првог априла“, његово правдење уз безобзирно, некраљевско нападање свега, што је било до „првог априла“. Радикалима је годила оваква краљевска речи они су је желели, тражили. Није их стало великога труда да се до ње дође, јер су се Краљ и Влада сусрелч у истој жеља. Што су се даље одмицали од „првог априла“ тек су онда видели, колики је то био преврат, и сад му је, ма и накнадно, ваљало тражати опрагдања. Ваљало је наћи кривце за њега. Кад ту кривицу не могаху на се примити ни Краљ ни Радикали, ко бионда могао трећи бити крив, ако не Либерали: То је ваљало пред лицем Народнога Представништва, пред лицем отачаствече госпоштине, пред лицем представника великих сила и страних држава, што јаче истаћи, жигосати.

И то је учињено у пуној мери, безобзирио, нештедимице,. страсно. у Краљ је говорио: „Чин од „првог апрала“ био је за мене неодољиви налог дужности. Ја нисам ни могао, ни смео допустати да се за мојега малолетства, под владавином, која се врши у које име, поруше у Србији основи уставности. Кроз сво време, од

како је 9. августа пр.год. без икакве држави потребе и противно: