Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

226 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

су седнице овог ванредног сазива Народне Скупштине отворене и хитам, да одмах у овој седници положим, пред Народном Скупштином, према наређењима чл. 60 Устава, уставну заклетву Краљевску. Томе светом чину приступајући, ја кличем из дубине душе: Да живи Народ Српски! Да живи слободна уставна Србија!“

Мислимо, да ова и оваква Беседа не потребује даљега коментара. Она је разумљива и по мотивима из којих је потекла и по изразима којима је испуњена. А ми све ово не цитирамо, да истакнемо агресивност према Либералима, ни да изазовемо симпатије за њих. То чинимо, да бисмо поставили полазне критерије за оцену контраста, који ће се ускоро, у целокупном краљевом понашању, појавити, а у односу на оне, које он сада хвали и који те хвале желе, траже и примају, као сведоџбу своје сигурности, иу милости код владаоца и у чврстоћи својих положаја.

Краљ је положио одмах затим, заклетву. Седи митрололит Михаило, који је пре двадесет и једне године (1872) заклео тада младог Кнеза Милана на Скупштини у Крагујевцу, по навршеном његовом пунолетству, имао је сада да закуне и његовога непунодетног сика, Онда је он у Крагујевцу држао младом Кнезу прикладан говор, шта значи заклетва владаочева, а сад се ограничио на чисто црквено чинодејство и потпис заклетве. А и шта би имао црквени поглавар сада да каже светозном поглаваруг Да га потсети, да је он у ствари још непунолетан, дакле неуставан владалац Да му каже, да чува Устав, кад га је он при првој појави својој „првог априла“ већ продерао> Да га учи великодушности и уздржљивости сад, пошто је он ступио на престо преко испретураних пријатеља својих, којих се он и мало час у својој првој Беседи не може довољно да наружи, да их изобличи, да их опањка више но и што су заслужили — њега бранећи, њега чувајући, а себе излажући» Седи Архипастир је дакле ћутао! Он је јео прогнанички хлеб са обести једнога Краља, „Краља Оца“ и сада није хтео да обеспокој“ вече својега живота бескорисним обнажењем душе другога Краља, „Краља Сина“. Седи Архипастир је знао, да ово што се ради није ни краљевски, ни хришћански, али је веровао да има и Божије правде, која је старија и трајнија од сзаке људске силе.

Та правда Божија радиће место њега и место свих прогнатих и наружених; а Историја ће говорити место њих. Он је с тога ћутке и смирено поднео крст краљевим устима, на која је изговорена свечана тешка заклетва, и благословио младу главу краљеву, по којој су се тако зарана врзле и учврстиле чудне мисли, чудна осенања и још чуднија воља.

После громких усклика, од којих се проламало Народно Позориште: од поздрава свију скупљених — настало је у овим иначе

1 Цела ова свечаност нарочито је описана у броју 129 „Срп. Нов“. од 5. јуна. Свечаност ова увећана је одликовањем орденом Белог (Орла министара и председништва скупштинског: Пашића, Катића и Вуковића. Све то беху сада заслужни људи за Краља и његов дом. Ако је Краљ Милан имао своју 1888. то није морало искључити да његов син има своју 1893.