Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ПРВИХ ДЕВЕТ МЕСЕЦИ НОВОГА КРАЉЕВАЊА 229

лику, која је, за то време, проистицала из користи нових уговора (т. Ш); за употребу војске ради утицаја на изборе, а нарочито за случај у Горачићу, где је пало 18 мртвих и 16 рањених (т. УШ); за неуставно отварање Скупштине 31. марта ов. год. (т. Хр.

После целе владе, највише се оптужба окретала противу министра унутрашњих дела, који је оптуживан: за игнорисање решења Држ. Савета о поништају изјаве неповерења радикалној општинској управи у Београду (т. ТУ); за разне повреде изборнога закона у припремама и у вршењу избора 25. фебруара тек. год. (т. М, МГ и МП); за упут да кметови не следују позиву власти (1%Х); за поверљив захтев мин. унутр. дела председнику бир. одбора да се ниште избори опозиционих посланика (т. Х).

То су у главном изводу основне црте ове оптужбе, коју су, као што рекосмо, потписали Мил. Веснић и други, који су про: брани били све „људи из народа“. Бивши и будући радикални министри, као посланици, сада су се нерадо играли ватром. Само је Веснић правио изузетак: он је ставио сав свој политички скромни иметак на ову карту, видећемо, да је имао за што. Он је иу претресу ове оптужбе у Скупштиии из клупе водио главну реч, као безобзиран нападач, но који је, нарочито од Рибарца, добио доста приговора, који га је, изложио и смеју, кад га је, у датој прилици упитао да каже: где су то биле оне барикаде, на које је он, Веснић, „скакао за слободу народнуг!“ Но Веснић је и даље продужио своју улогу. Наравно да то није било по Веснићевој властитој иницијативи: он је био поручен оптужилац.

По прочитању оптужбе буде утврђено да се, према прописима закона о министарској одговорности, она на претрес изнесе 8. јула, у присуству оптужених милчистара, који ће се ради тога позвати да предстану Скупштини.

У јутру 3. јула били су сви либерални министри у Скупштини: Авакумовић, Богићевић, Алковић, Стојановић, Величковић, Гвоздић, Ђорђевић. — Рибарац и Кундовић били су међутим у иностранству, али је Рибарац 4. јула већ био такође у Скупштини, упутив јој још 2. јула акт, којим тражи за се продужење рока, да проучи тужбу. Скупштина му, на заузимање Веснића, не допусти то. Кундовић, који је постао министар после избора од 25. фебр. и на кога се односила само последња (Хр тачка оптужбе због „неуставног отварања Скупштине“ 31. марта, послао је само једну кратку изјаву: да је он доиста потписао укаа о отварању Скупштине, али, пошто је Скупштина известила владу да се конституисала. Обратно томе, међу оптуженима су и Алковић и Гвоздић, који су после избора престали бити министри, али су оптужени за ранија акта целе владе.

Само су Авакумовић и Рибарац држали усмене опширне товоре у име своје одбране у Скупштини. Остали су министри поднели — преко Авакумовића — заједничку писану одбрану, као

што је и Богићевић за се учинио. Те су одбране у Скупштини прочитане,