Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

230 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Одбране министара, усмене и писмене, побијање њихових навода од стране оптужиоца — при чему се нарочито одликовао увек Веснић — и у опште цео овај претрес, простирао се на дане: 3, 4, 5. и 7. јула. Ту је пало много разлога и с једне и с друге стране. Многи је напад духовито париран. Цео је претрес био прави парламентарни двобој и судар две странке, два правца, два непријатеља, с том оградом: да су радикали гађали иза сигурне бусије своје неказнимости и „неприкосновености“, у противника, који је овај двобој имао да издржи потпуно разоружан.

Ми не можемо ићи у детаље овога историјског монстр - претреса, који је собом открио многе интересантности, и чани један особен податак за специјалну историју наше парламентарности. Од интереса је још прибележити: да је М. Гарашанин тражио да се суде не министри, но Краљевски Намесници, у чему га је помогао Доброслав Ружић, оптужујући Намеснике чак и за „14. и 15. мај“ (1889) и који је поднео и формални предлог за резолуцију: да се оба бив. Краљевска Намесника, Ристић и Белимарковић, осуде на изгнанство из земље:. И овај захтев за прогонство Намесника, изнео је човек, који је сам тим истим Намесницима издао сведоџбу пред Кнезом Николом на Цетињу, када је, баш за трајања Намесништва тамо био. На питање Кнежево: „Може ли сад Скупштина мирно да ради»г“ Доброслав Ружић је одговорио: „Може, јер Намесници су коректни и лојално испуњавају своје дужности“. (Д. Ружић, 0 свом путу у Црну Гору. Политика бр. 5748. 23. ТУ. 1924.). Ово су у осталом остале само варнице у овој битци двеју страна, оптужба је и даље задржала свој врх окренут против министара. Али се овде има поменути и то: да је Краљ Александар брижљиво настојавао чак и мишљења тражио, да се и носиоци Краљевске Власти Намесници, некако оптуже и осуде. Он је дражио појединце против Намесника. Добр. Ружићу, а ваљда и другима, давао је на прочитање извесно писмо Намесника Белимарковића, које је овај писао у бурном времену пре 1. априла Краљу Милану, изложивши му сву критичност положаја и опасност, која може доћи од радикала. Ружић је писцу казао, да је то Белимарковићево писмо читао и вероватно и за себе што нашао у њему. Шта је навело Белимарковића да ово писмо пише раскраљу, није нам познато, тек видело се после, да се овај не само није поплашио радикала, но баш је тада ступио с њима у савез.

Сасвим је било јасно, да је, према оваквом несрећном сти-

1 Намесник Ристић, који се у то време налазио у иностранству, живо је пратио ток догађаја у Србији, па и оптужбу либереглних министара. На тврђење Д. Ружића, горе наведено, бивши први Намесник, одмах је, преко „Српске Заставе“ (бр. 143, од 10, јула) одговорио овим телеграмом:

„Луцерн, 4. јула. Лаж је, да сам приликом догађаја 14 и 15 маја издао наредбу какву Ружић износи Скупштини, на мојој визиткарти; ту је извесно фалси-

фикат. Ну неће бити фалсификат исповест Ружићева, коју ја имам у рукама и коју _

ћу, да му се одужим, предати јавности. Видеће ее да је он позната плашљивица, који удара само на одсутне, ипак свагда себи у осећајима лојалности доследан. Молим, штампајте ово под мојим именом. Јов. Ристећ“.

ПИ срца