Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

236 жив. ЖИВАНОВИЋ

Али, Радикали су се томе доцкан сетили! „Први април“ одузео је њима, као помоћницима његовим, могућност да с правом и ауторитетом о томе говоре: Зло рађење готово суђење! — истина, која важи и за Краљеве као и за посланике и за партије. Но, ове напомене само су се једном помолиле, онако више као узгред, али не без намере. Све је остало било потаман и обећавало радикалима мирно и неоспорно уживање плодова њихове уставне и правдољубиве владавине. Тако је бар с поља изгледало; а да ли је какав црв подгризао наде радикалне, то се сада није дало видети.

Но спотицења су већ наступила: 21. новембра председник Министарства, д-р Лазар Докић узео је неопредељено одсуство и због болести отишао у Абацију. Поред болести, која је била тешка, Докић је и иначе, као човек мање сујетан, а више брижан за своје опорављање, и формално се опростио терета, који је на себе навалио „првог априла“. Већ 23. новембра т. г. Докићево министарство полаже оставку, и Сава Грујић, од пре два дана заступник Председника Министарства, постаје шеф владе и поред министарства војног, прима и мин. спољашних послова, услед чега је А. Николић искључен из министарства. Сва је влада у осталом остала иста у свом саставу. Само је добила једну интересантну принову: Миленко Веснић, оптужилац либералних министара, постао је министар просвете и црквених послова.

Краљ Александар се у нарочитом писму опростио са својим првим Председником Министарства, коме он изјављује своје вла"далачко признање и своју „најсрдачнију благодарност на свима вашим неуморним трудовима и заслужном раду за Краља и Отаџбину“. Краљ му даље изјављује наду „да ће милостив Бог наредити, да се скоро потпуво опоравите, и да ће се наша драга отаџбина скоре опет моћи користити вашим одличним државничким способностима“.

Стање здравља Докићева било је, међутим, такво, да је и за његове најближе било јасно, да су све наде узалудне. Ноћу између 30. нов. и 1. дец. умро је др. Л. Докић у Абацији, од куда је донесен и 4. децембра сахрањен о државном трошку у Београду. ЧОн је био и посланик округа рудничког и Скупштина реши, да се на његово место избере други на дан 29. децембра 7.г.

Сви они, који су погођени „првим априлом“ не могу Докићу да опросте удео у овоме догађају. Али, ма какав суд Историје испао о „првом априлу“ — који и по себи и по последицама не може бити срећан — ми, који смо Докића ближе познавали смемо и овом приликом да тврдимо, да је то још била срећа, што се баш он нашао тога фаталнога дана на челу државне управе. То смо ми и напред констатовали, то и овде чинимо. Докић је био поштен човек, нешто пргав, и судбина је његова тако ваљда хтела, да и он помогне једно дело, чије конзеквенције он није доживео да види, и које се ускоро после његове смрти, искренуло у нешто, чему се ни он, кад је са Краљем Миланом уговарао заверу од 1. априла, без сумње није надао. Он је био одан Краљу Александру своме питомцу и помагао је његово лично уз-