Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

244 жив. ЖИВАНОВИЋ

(10. јануара) донео „једногласну одлуку“ којсм одобрава поступак владе при давању оставке. Радикали су правили из нужде врлину; јер после „саветовања“ у двору ноћу 9. јануара за њих је по свој прилици остало мало наде, не више на одлазак Краља Милана из земље, но ни на њин повратак на власт, коју су и формално предали из руку оставком владе. А у ком су духу, тону и правцу вођена та знаменита „Саветовања“ у двору, може се закључити из онога, што је „Одјек“, чак после десет дана! одао, како је „Господин Отац Краљев“ том приликом подвикнуо радикалима из Владе и Скупштине: „Ви сте толико бесни, да је и самом Краљу тесно!“

Но „Господин Отац Краљев“ (како је „Одјек“ почео звати Краља Милана!) није се више дао одувати, ни усменим ни писменим протестима ни владе, ни скупштинског клуба, а то ће рећи саме Скупштине, у којој сем десетак Напредњака беше „сав народ“ радикално представљен.

Кад је се истога дана, 10. јануара 1894 год. сем већања у клубу, први пут по одмору састала и Народна Скупштина у свој 38-ми састанак, могао је подпредседник њен Катић само констатовати: да је „тешко продужити послове, с тога, што нема одговорних министара“ и тражити „да се одложе седнице за неко време“, заказавши идући, 39-ти састанак за 12. јануар.

Са ове тачке, на којој смо се, једва 24 сата по доласку Краља Милана, нашли, могла је се већ прегледати евентуална ситуација: доласком његовим, оставком владиним, начином како су вођена „саветовања“ у двору, све 9. јануара, и испраћајем радикалних представника из двора јутру 10. јануара — стављени су у покрет догађаји, чији се крај више није могао ни догледати.....

Све што је до сада, за ових 24 сата било, имало је карактер негативан, карактер наглог осипања, падања и обарања. Да видимо шта се радило у позитивном правцу. После једне владе, морала је свакојако доћи друга. Али какваг То ће показати коначни исход кризе, која је била у неку руку и уставна и парламентарна, озбиљна и акутна.

Испраћајући радикалне представнике из двора 10. јануара, Краљ им је, као што смо већ навели, између осталог рекао и то: да ће се даље посаветовати са људима из других Странака. Друге су Странке у то време биле: Либерална, чији су прваци и министри били на оптуженичкој клупи, и Напредњачка, чији су прваци у народу и у Скупштини оличавали не само мањину, но и слабост њену. Са њима се, дакле, морало почети. И доиста су, за први мах прошли кроз јавност гласови о некој фузији са Напредњацима, затим и с могућности — Либералног Кабинета!

Нужно је овде одмах поменути, да се са самог почетка кризе, једновремено са појавом Краља Милана, јавља и још једна нова политичка личност, дотле махом једва другостепена. То је био

1 Види чланак „Владаочева права и радикална странка“ у „Одјеку“ бр. 14, од 19. јануара.

а ен