Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 957

трудио се ипак, да се за прво време по његовом насилном доласку у Србију, што мање јавно говори о њему. Њему је мало било до разметљивости у ово критично доба. С тога је морао оћутати ову изјаву Јов. Ристића, којом му овај одриче сваку правну основу и за његов долазак у Србију и за његово мешање у државне послове, који би, по истој изјави бив. првог Намесника, најповољније текли, кад Краља Милана не би уопште било у њиховој близини.

Удар је био добро срачуњен и добро је погодио. Да га је Краљ Милан добро и осетио, сведочи његова срџба, којој је дао израза на једном од следећих ручкова у двору. „Шта хоће тај господин Ристић» — узвикнуо је Краљ Милан у једној групи одличних људи, с прорачуњеном намером, да се та реч његова чује и пронесе: „Зна ли он, да у забргну Обреновића има још доста церића 2!“ — а „церић“ је био, као што се зна, један од символа власти и опипљивих средстава за прве владе Кнеза Милоша, као и после њега, којим су неугодним људима у затворима, и иначе пребијана ребра. И томе необичном символу прибегао је опет један Обреновић, да изрази, и то после 1. априла, своју неблагодарност према једном Јовану Ристићу. !

На жалост, то није била једина опасност, која је из двора грозила Јов. Ристићу. Било је и горих, страшнијих. Кад је, при крају ове знамените 1893 године, дотични Министар унутр. дела једно јутро дошао младоме Краљу на рапорт, на један пут упита Краљ Александар министра: А шта ради госп. Ристић> Министар одговори, да је код своје куће и да болује. Поћутавши мало, Краљ ће додати: Ама зар нема начина да се некако отрује тај Ристић» Упрепашћен оваквим питањем, Министар одговори: Шта кажете то, Величанство 2 Како још то може бити» Јес, јес, одговори Краљ, дао бих ја (именујући већу суму) да се то изврши. Такве су жеље допрле прво преко министра пуков. Светозара Станковића и до личног лекара Ристићевог, честитог др. Јосифа Холеца, који је с места дошао и Ристића опоменуо на опасности, нарочито, кад је Краљ у својој необузданости позвао лично др. Холеца и, стављајући му у изглед „десет хиљада дуката“, да у лековима даје Ристићу по мало отрова. Холец је отпасао сабљу и давао Краљу да му је пребије на двоје, али он тако што г. Ристићу неће никада учинити, контролишући после тога и само справљање лекова за Ристића, Исто је тако и сусед кућни, Ђока Ненадовић (који је, као радикал, чуо о ономе што се под највећом дискрецијом међу радикалима, услед исповести мин. унутр. дела, шаптало) дао Ристићу на знање чега има да се чува. У згодној прилици, доцније,

1! Међу присутнима, који су имали прилике да чују ове речи Краља Милана, био је и Ђорђе Вајферт, пивар и индустријалац. Овај честити прирођени Србин, Немац по пореклу, није могао, како је писцу из слободних побуда доцније причао, да се уздржи, а да, чувши ове речи, не рекне тихо: „Да, да, а кад би од некуд устао Кнез Милош и узео церић, он би свакојако прво тебе (Краља Милана) њиме, па можда онда друге“. :

Пол. Ист. Србије Ш 17